На митингу одржаном у Београду 29.07.08. речено је доста о Радовану Караџићу , али није било речи о његовом разумевању значаја ћирилице. О томе се није могло чути ни читати од његове појаве на политичкој сцени па све до данас, иако готово да није било његовог јавног наступа без помињања српског писма. Оно је за њега било свето и драго колико и гусле. Такво поимање знао је да пренесе на народ, па није чудо што је ћирилица васкрсла и процветала у његово време.
Као резервни официр био сам у рату на дервентском ратишту у БиХ , па могу посведочити да је у Дервенти током рата постојала само једна латиничка фирма. Данас се ћириличке ознаке могу избројати на прсте.
Био сам официр за везу ради садејства три бригаде па није било дана да нисам био у контакту са борцима на првој линији фронта и често сам им говорио о ћирилици. Били су збуњени и готово се чудили моме труду. Готово сви су мислили да Срби имају и своју латиницу. То је резултат заблуде коју су деценијама сејали српски лингвисти у своме народу, и политике комуниста која је српско писмо означила националистичким и опасним по братство и јединство. Али, када бих потегао последњи адут, да председник Караџић сматра ћирилицу јединим српским писмом, моја даља агитација је била сувишна.
Знао сам да је природно калемити ћирилицу на српско национално стабло, али сам ипак страховао како ће се она поново примити, с обзиром да је деценијама била не само скрајнута, него и жигосана. А и ми не знамо да радимо истрајно и на дуже стазе. Да ли је њено изненадно васкрснуће нешто попут вихора који налети и нестане? Знао сам да ће калем требати неговати, а нисам знао да ће ишчезнути онај који би то најбоље умео.
Када је он нестао са позорнице и када је почело да бледи сећање на оне који су пали у борби, размахали су се трговци са својим системом вредности и ето поново хрватске латинице у српским градовима. Неупућени посетиоци могли би помислити да је то хрватска војска поново овладала Дервентом. Као у Купресу, којег је уистину поново заузела, па је одмах доведен пред камеру један Хрват цивил приликом мењања натписа у граду. Рекао је :“ Никада више општина ( него опћина) и никада више ћирилица“.
Писао сам председници Биљани Плавшић да странци прате ситуацију, па када се увере да нема апсолутно никаквог отпора поновној латиниазацији, наметнуће у Српској равноправност писама. Она није била достојна замена свог претходника па се то и догодило. Пословни Срби су то једва дочекали да би се ратосиљали нечега чега су се стидели пред „европом“, па се тако власник једине фирме у мом селу
Календеровци Слободан Голуб охрабрио и одмах ћирилично име заменио латиничким. Дакле, равноправност је таква да Србин појединац може пркосити читавом српском селу.
И док после Радована нема српског политичара који разуме да Српска и ћирилица не могу опстати једна без друге, странци то знају одлично. Тако је један од
њих умиривао Владику Јефрема да се Срби не требају плашити унитаризације јер имају свој кинески зид – ћирилицу. Да је памети, њоме би се српско могло обележити боље него граничним камењем, поготово када је укинута војска Српскe. У време Караџића она је била елемент државности Српске.
Значај ћирилице не разумеју лингвисти и политичари ни у Србији, иако је њеним Уставом одређена службеност српског језика и ћирилице.То је преузето из оног Устава из 1990, али заслугом само једног човека : професора права академика Радомира Лукића. Лингвисти су противно уставу своје земље увели у српски правопис и хрватску латиницу, за коју кажу да је српска , а ни по чему се не разликује од хрватске . Да не спомињемо то да је свет признао Хрватима само њихову латиницу, а Србима само њихову ћирилицу.
Да је политичарима у Србији уистину стало до Устава већ би донели закон о службеној употреби језика и писма. Овако се ћирилица свела у Србији на око 2% , а треба очекивати и њено узмицање на српским гробљима.
Није до ње стало ни интелекталцима изван политике. Тако је о
Познати интелектуалац у „Политици“ правдао интерес Срба за ову хрватску латиницу тиме што је она матично писмо за прекодринске Србе !!! Јадно је да ни тако угледан човек не зна да су прекодрински Срби убијани због ћирилице кад год се њиховим непријатељима пружила прилика. Тако је 1941. у Сарајеву страдао и митрополит Петар Зимоњић јер није хтео прихватити ултиматум да мора уништити све црквене ћириличне печате.
И наведени примерт несхватања значаја ћирилице сведочи да Караџућу није било равног међу Србима. Међутим, не треба заборавити да му је као одлучни ћириличар десна рука био Момчило Крајишник.
08.08.08. Немања Видић
| Коментари |
|
