КРСНА СЛАВА И ГОДИШЊА СКУПШТИНА УДРУЖЕЊА ЋИРИЛИЦА БЕОГРАД.
ИЗВЕШТАЈ О РАДУ
ИЗВЕШТАЈ О РАДУ Удружења ЋИРИЛИЦА БЕОГРАД за период мај 2009-мај 2010
Удружење је деловало сагласно свом статуту по којем је основни циљ допринос враћању ћирилице у јавни живот Србије. Њоме би се Срби препознавали и оснажила би национална свест, а то би могло послужити као пример и охрабрење Србима у Републици Српској и Црној Гори, и свугде тамо где су они национална мањина.
Основа за овакво деловање је у томе што је ћирилица миленијумско српско писмо откад су се Срби описменили, па је уз веру и језик трећи стуб националног идентитета, и Члан 10. Устава Србије којим је српски народ одбацио српскохрватско име језика, наметнуто му у комунистичком режиму, вратио своме језику српско име и определио се за једно писмо у њему – ћирилицу.
Сматрали смо да у условима велике материјалне оскудице и изостанка било чије помоћи осим од стране чланова удружења најбоље можемо помоћи ћирилици, тј. себи, деловањем у три правца:
- Инсистирањем на доследној примени Устава Србије по питању језика и писма, првенствено указујући на обавезу државне власти по том питању.
У тој улози њу нико не може заменити јер само она има потребну моћ, а за стварање државе често се и крв пролива,
јер је само она гаранација да ће се моћи штитити национални циљеви.
- Информисањем народа о главним препрекама које стоје на путу ка остварењу тог циља.
- Ширењем свести у народу о потреби да ћирилица живи у Србији пуним јавним животом, „као гарант стварне слободе српског народа“,
како је то још давне 1961.г. рекао велики српски интелектуалац сликар Милић од Мачве.
Уставно уређење питања језика и писма кључна је правна чињеница на основу које се може тражити враћање ћирилице у српски језик, па смо тако и чинили.
Од дневне штампе наше обавештавање јавности о уставном решењу писма хтела је објавити само Правда.
Ниједна телевизија није показала вољу са сарадњу, па чак ни Студио Б, иако је то телевизија града Београда.
Председник и потпредседник удружења имали су разговор у управи града Београда са директором сектора за информисање, у којем је учествовао и директор те телевизије. Он је исказао приврженост двоазбучју,
не помињући Устав, чиме је ставио до знања да је то и службени став власти у Београду.
Сагласно томе прекршио је обећање дато на том састанку да ће једна емисија бити посвећена ћирилици. Наше отворено писмо градоначелнику Београда о неуставном брисању ћирилице и даље је на нашем сајту.
У условима потпуне медијске блокаде удружење се оглашавало преко свог сајта и слањем дописа на више од 70 адреса, првенствено државним и националниом институцијама, познатим јавним личностима итд.
У смислу идентификације главних препрека спровођењу Устава по питању писма, удружење их је именовало по степену значаја овим редом:
- а) Непостојање политичке воље у владајућој номенклатури да се Устав
примени. Напротив, на основу њеног пасивног држања према наглом
убрзавању брисања ћирилице из службене употребе, а и на основу неких
њених чињења, чини се да се овде спроводи државни програм латинизације
Србије.На такав закључак упућује две чињенице које су јавности већ
општепознате. Прва чињеница се огледа у неуставном враћању латинице у
српски језик Статутом Војводине, а друга у враћању латинице на целој
територији Србије Предлогом закона о службеној употреби језика и писма,
која је у скупштинској процедури. Прецизније речено, латиница се не враћа
него први пут уводи у српски језик, јер она Носадским договором из 1954.г.
није била уведена у српски језик, него у политичку творевину која се
звала српскохрватски или хрватскосрпски језик.
Драстичан пример пасивног држања актуелне власти према пропадању
ћирилице је примењивање у просвети Србије правописа у којима је и даље
латиница означена српским писмом, иако је прошло већ четири године
откад се народ на референдуму за Устав определио за једно писмо у своме
језику.
Удружење је према наведеним појавама деловало чланцима у Правди и на
сајту, и писменим упознавањем опозиционих странака са основним
чињеницама о писму, и то усагалшено са удружењем ЋИРИЛИЦА из Новог
Сада. На основу тога опозиција је убедљиво бранила ћирилицу, први пут у
историји српског парламентаризма. Она није могла надгласати политичког
противника, али је истина о ћирилици отишла у народ захваљујући ТВ
преносу.
- б) Друга највећа препрека примени уставног решења писма је Матица српска,
чије језичко одељење приређује правописе који се користе у српској
просвети. Преко њених правописа уведена је у српски језик и ова латиница
за коју председник Одбора за стандардизацију српског језика академик Иван
Клај, италијаниста а не србиста, преко ТВ поручује народу да је она српска
колико и ћирилица, док је учитељ данашњих лингвиста, предратни и
поратни председник САНУ академик Александар Белић, писао у својој
граматици из 1941.г. да je њу приредио Људевит Гај за потребе Хрвата и
Словенаца. Последица увођења хрватске латинице у српски правопис је та
што се ученици у Србији не уче овој хрватској латиници толико да могу
читати дела српских писаца написана тим писмом у време заједничког
живота са Хрватима када је 1954.г. био уведен појам српскохрватски
( хрватскосрпски) језик са равноправношћу латинице и ћирилице, него се
терају да своје радове пишу наизменично и ћирилицом и латиницом. То се
догађа и данас, четири године после изјашњења народа на референдуму за Устав 2006.г. да је његов језик српски, а писмо ћириличко.
Последица описане праксе у српској просвети је та да омладина не доживљава ћирилицу као српско национално писмо, па се она за цео живот приклања латиници, не знајући да је она хрватска, јер је то писмо слично енглеској (општој) латиници, а у Србији је ионако апсолутно фаворизовано од стране медија. На тим медијима се може чути да су ћирилички талибани они који се залажу за примену Устава, а могућност давања одговора је искључена. То важи и за РТС као национални сервис, иако би он требао најмање водтити рачуна о реципроцитету: колико српске ћирилице на ХРТ – толико хрватске латинице на РТС. Али РТС без икаквог правног основа крши Устав по питању писма и предњачи у кварењу и запостављању српског језика. Он је чак и свом великом оркестру дао име БИГ БЕНД, али се против тога током неколико година није имао где јавно побунити ниједан српски интелектуалац.
Када би данас било политичке воље да се у Србији примени Уставно решење писма, Матица српска са својим правописима не би могла бити никаква препрека враћању ћирилице српском народу, јер би она просто добила допис од Министарства просвете у коме би стајало: у српској просвети моћи ће се користити само онај правопис који је усклађен са Уставом Србије и словом и духом, тако да ученици лако доживе ћирилицу као једино српско писмо, што и јесте дух те уставне одредбе.
Међутим, данас нема политичке воље да се примени уставно решење писма, него актуелна власт даје Матици српској главну улогу у латинизацији Србије, како би пред бирачима скинула одговорност са себе. Када Матица српска није ускладила правописе са Уставом ни четири године после његовог доношења 2006.г., она дала „научну“ и политичку подршку властима да се Статутом Војводине уведе хрватска латиница у српски језик. Наиме, преставници те власти су јавно изјављивали да се уставна одредба о језику и писму мора променити „јер није правописна“, а Матица српска и САНУ су ћутале, чекајући да се промени Устав или да се он по питању писма дезавуише законом, тако да у њему и даље остане хрватска латиница.
Министарство просвете води актуелна власт, иста она која је неуставно увела хрватску латиницу у српски језик Статутом Војводине, а то спрема и за целу територију Србије законом о службеној употреби језика и писма.Зато нови правопис, у коме ће остати хрватска латиница, неће изаћи све док се не усвоји тај закон са неуставним решењем писма, што би и Матици српској дало основ за кршење Устава.
Наше удружење реаговало је на такву језичку политику Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика многим чланцима објављеним у Правди и на нашем сајту. Када се најпосле огласио главни редактор новог дуго ишчекујућег правописа проф. др Мато Пижурица интервјуом датим Новостима под насловом Ћирилица је државно питање, разумели смо да ће он у новом правопису задржати ову хрватску латиницу гајевицу, па смо издали саопштење за јавност под насловом Српски лингвисти обмањују јавност и крију да је ова латиница ушла насиљем у српски језик. Узгред речено, мисао да је писмо
државно питање први је лансирао у јавност члан нашег удружења чланком у Политици још пре десет година.
У саопштењу су аргументовано оспорени сви ставови проф. Пижуруице, али га нису хтеле објавити ниједне новине. Са нашег сајта текст су преузели многи други и добили смо велику подршку. Много је ставова у интервјуу који не доликују професору универзитета, а ми овом приликом наводимо само његову изјаву да у народу постоји потреба за овом латиницом. То је неистина, а истина је само то да се она натура народу. Ваљда је професор хтео рећи да, на пример, народ има потребу да у српској пошти добије латинички рачун, чак и са тим писмом на печату. Или можда да возила ЈКП Чистоћа из Београда не буду више означена ћирилицом него латиницом, јер би тако ефикасније чистила главни град и од старе ћирилице.
Оно што смо највише обесмислили у том саопштењу за јавност је најава проф. Пижурице да ће ћирилица додатно бити заштићена у оквиру двоазбучности неким мерама у чијем доношењу ће учествовати лингвисти. Ми смо му ставили до знања да лингвисти нису компетентни за давање било каквих предлога за очување ћирилице јер су је они упропастили први пут када су јој увели конкуренцију овом хрватском латиницом, и други пут када су је кобајаги чували у оквиру двоазбучја. Не може им се дозволити да и даље експериментишу уживо са српским националним вредностима. Зашто би се њима веровало када су направили и овакав грдан промашај: док су хрватски лингвисти одустали од хрватосрбства још 1967.г., српски су чак основали Дрштво српскохрватског језика које је 1990.г. изашло у јавност са ставом да њима нико није наметао српскохрватско име језика, него је то њихово
научно уверење. Чак су успели да то име уграде у Устав из 1990.г., а колико им је то било научно показао им је народ одбацивањем на референдуму 2006.г.
У неколико наврата обраћали смо Матици српској, а она је реаговала тек недавно усменим позивом да одемо тамо на разговор, после нашег упозорења да ћемо доћи пред Матицу да порукама на транспарентима покажемо да ћемо водити кампању против њеног неуставног правописа.
Разговор је одржан дана 20.05.2010., с тим да су на њега позвани и представници удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад тек дан уочи састанка.
Испред језичког одељења позицију Матице изнео је проф. др Мато Пижурица који је Уставну одредбу о језику и писму означио као достигнуће од великог значаја за српску културу које треба искористити, али када су по два представника удружења за одбрану ћирилице из Београда и Новог Сада упорно инсистирали да се изјасни да ли ће то решење бити уграђено у будући правопис, није одговорио. Иначе, том „великом достигнућу“ ни на који начин није допринело Језичко одељење Матице српске, САНУ, Вукова задужбина и Одбор за стандардизацију српског језика, него је лингвистичко-политичку утопију о постојању српскохрватског језика и два писма одбацио сам народ на референдуму за Устав 2006.г. Тада је он рекао да није српскохрватски него српски народ, те да је његов језик српски, а писмо ћирилица.
Посредно је проф. Пижурица рекао да ће у правопису остати и латиница, јер је навео да ће законом бити дата предност ћирилици. Као пример навео је могућност опорезивања латиничких књига са 0,3%. Поређења ради, када је у комунистичком режиму форсирана латиница Удружење преводилаца је имало ценовник по коме је услуга за превођење на ћирилицу била скупља за 20%.
Из тога се види да ће мере које предложе лингвисти у циљу надмоћи ћирилице над латиницом толико уздрмати латинизаторе Србије, колико и мува слона када падне на његову ногу.
Председник Матице српске подржао је сва „општа места“ из излагања проф. Пижурице и рекао да је то став Матице као целине. Пребацио је представницима оба удружења што инистирају на ћирилици као једином српском писму, наводећи да није мање Србин онај ко пише латиницом, и показујући да он белешке о вођеном разговору пише наизменично ћирилицом и
латиницом. Ваљда је тиме хтео рећи да подржава такву праксу у српској просвети и да св еостане по старом.
Председник Матице српске рекао је и то да је она суверена, на шта су му представници оба удружења одговорили да не може бити изнад Устава ни она ни лингвисти. Дакле, председник Матице је оспорио да је ћирилица српско национално писмо, иако му је пре његовог изјашњења предочено следеће:
- Мисао проф.др Лазе М. Костића: „Са појавом ћирилице Срби су културно настали, а са њеним одрицањем они би културно настали.“
- Чињеница да северу Србије ( Суботица ) Србин инжењер који је главни
приложник при грађењу једне цркве, не сме да техничке пројекте испоручује сагалсно Уставу на ћирилицом, јер ће остати без муштерија.
- Чињеница да на југу Србије туку Србе народне одборнике када захтевају да скупштинске материјале добијају на ћирилици.
Али главни став председника Матице српске је да смо ми из оба удружења радикални ( због става да се примени Устав – додатак наш),па када би она прихватила наше захтеве могла би бити и укунута.
Ако се има на уму да је претходни председник Матице српске академик Божидар Ковачек сваки скуп о ћирилици поздрављао уз истицање чињенице да српски језик има два писма, те да је пре њега на челу Матице 40 година био Бошко Петровић, за кога је проф. др Петар Милосављевић пише у својој књизи Југословенска идеја и српска мисао да се осећао Хрватом па је као такав сахрањен на католичком гробљу у Петроварадину, онда је очигледно да Матица остаје оаза србохрватства у Србији.
Дакле, Матица српска, САНУ и читав лингвистички круг изузев часних изузетака, је за неуставно решење питања писма у српском правопису, тог најмоћнијег средства враћања ћирилице у пуни јавни живот.
И тако, док су нам други поручили да ћемо се борити за Косово свим средствима осим војним, Матица српска поручује нам да ћемо се борити за ћирилицу свим средствима осим оним главним – српским правописом усклађеним са Уставом.
Сматрамо да се овде ради о овом суштинском питању: требамо ли ми ћутати и пустити Матицу српску да у миру њени правописи приведу крају процес превођења Срба из ћириличког у латинички корпус, а касније из православља у
католицизам ? Није ли оволика маса хрватске латинице у Србији знак да су се стекли услови доласка овде папе директним летом без свраћања у Јасеновац ?
Ако бисмо ми јавно указивали на штетно деловање Матице по питању писма, да ли ми то њу нападамо и доводимо у опасност њен опстанак, или ми само бранимо ћирилицу ослањајући се на Устав своје државе? Ми сматрамо да нико не сме укинути Матицу српску, па ни она политика која јој давањем финасијских средстава за спровођење те политике не омогућује да штити националне интерсе српског народа. Верујемо да ћемо јавним позивањем Матице српске да својим правописима не крши Устав ојачати њену позицију. О овим питањима треба да се изјасни скупштина нашег удружења, а и наши угледни гости.
Наше удружење се обраћало министру за науку у технологију са захтевом да се обустави финансирање израде српскохрватског уместо српског речника, јер је и то један од ослонаца србохрватства и латинице у данашњој Србији. Министар није одговорио, али је у емисији РТС-а Жикина шареница од 22.05.2010. на питање водитеља да ли има неке гаранције за ћирилицу у ЕУ
одговорио потврдно, рекавши да по питању неговања културе народа свих њених чланица тамо нема малих и великих, и да ће се поштовати захтев Србије у погледу писма. Ми то већ знамо из примера ћириличке Бугарске, а ако буде потребно предложићемо ЕУ да у своје редове не прими Србију све док она претходно не уреди своју државу тако да примењује сопствени Устав у погледу писма. Не може он имати ни више ни мање од осталих народа, па не може имати ни два писма када сви остали народи имају само једно.
Обратили смо се руској амбасади у Београду са захтевом да све руске фирме у Србији користе ћирилицу, а наш члан проф. др Зоран Милошевић нас је обавестио да је руски амбасадор већ проследио такве инструкције.
Наше удружење је такође упутило дописе Туристикој организацији Београда и туристичкој организацији Србије поводом латиничења торња на Авали, са захтевом да престану са латиничењем Србије, које је, између осталог довело и до следећег: готово све бање у Србији се представљају латиницом, све туристичке карте су латиничке, па и она са поруком СВЕТИЊАМА У ПОХОДЕ ( мисли се на цркве и манастире), а у целој Србији не може се више наћи ћирићка разгледница или роковник.
Пошто у нашем удружењу има велики број инжењера сматрали смо да прво требамо почистити испред своје куће, па смо се обратили Инжењерској комори Србији са захтевом да са чланством комуницира електронском поштом на ћирилици, да све рекламе у њеном Гласнику требају бити ћириличке ако се користи српски језик, да она поведе кампању међу чланством да би пројекти свих објеката који се граде у Србији били ћирилички итд.
Ширење свести о потреби коришћења ћирилице удружење је вршило и лепљењем налепница са следећим порукама: ЋИРИЛИЦА – НЕ ОДРЕЦИ СЕ НАЈСРПСКИЈЕГ ( 200.000 ком ), ОСТАНИ СРБИН – ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ, ЋИРИЛИЦА – ЈЕДИНО СРПСКО ПИСМО, ДАНАС ГУБИТАК ЋИРИЛИЦЕ-СУТРА ГУБИТАК ЈЕЗИКА И СРПСКОГ ИМЕНА итд.
Удружење је набавило и разделило 500 мајица са поруком ЋИРИЛИЦА – НИЈЕ СВЕЈЕДНО.
Чланови нашег удружења су пре неку годину у време одржавања Београдског сајма књига изнад аутопута поставили транспаренте са поруком:
ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРЛИЦЕ. Исто то урадила су и наша браћа у Републици Српској између Дервенте и Прњавора.То се може видети на фејсбуку друштва од преко 26.000 посетилаца, као и друге наше поруке.
Извођене су и друге сличне активности, али их не набрајамо да би извештај био што краћи.
Иако наше удружење ради без ичије материјалне помоћи са стране, изазвало је пажњу јавности изнад свих наших очекивања, па је тако Српско библиофилско друштво из Београда дана 22.05.2010.г. донело одлуку да се колективно учлани у наше удружење.
У Београду, о Св.Ћирилу и Методију, лета 2010.
