Поводом писања Вечерњих новости о ћирилици у бројевима од 7. и 12. јула ове године и Блица у броју од 29. јула, Удружење грађана „Ћирилица“ Београд, даје у јавност следеће саопштење :
Захваљујући писању тих новина јавност је могла сазнати не само о катастрофалном положају српског националног писма ћирилице, што она и сама одавно зна , него и за покушај лингвиста да одговорност за то пребаце само на државу . Тако се у три поменута велика чланка уопште не помиње да је дилему – ћирилица или латиница у српском језику, већ разрешио народ у корист ћирилице Уставом Србије, и то како у оном из 1990.г. ,захваљујући искључиво залагању великана српске науке професора права академика Радомира Лукића, тако и у садашњем. Код неодговорних лингвиста и представника државне администрације дилеме се чак умножавају, нарочито по питању шта је то службено. Запрепашћујуће је када Јово Вуксановић , истовремено државни службеник на функцији просветног саветника Министарства просвете и лингвиста на функцији секретара Одбора за стандардизацију српског језика , тумачи да постојећи Закон о службеној употреби језика и писма „не сматра подручјем службене употребе језика установе образовног система и научне делатности..., а самим тим их ни не регулише.“ Онда није чудо што смо прочитали да је латиница ушла и у просвету. Ово је најбољи доказ да овако велико недело сатирања ћирилице није могуће без спреге данашњих лингвистичких врховника и власти која себе назива проевропском, односно другом Србијом.
Морамо предочити јавности позадину штетног деловања српских лингвиста. Данашња дилема ћирилица или латиница, постојала је и у време међуратне Југославије у склопу шире дилеме : да ли развијати српску или југословенску културу. Одговор је дао водећи интелектуалац научник Слободан Јовановић оснивањем Српског културног клуба 1937.г., с циљем да се пружи отпор потирању српског. Исто тако, ондашњи председник САНУ Александар Белић, учитељ данашњих лингвиста , у својој граматици из 1940.г. прецизно се изразио о подели : ћирилицом се служе Срби, а латиницом Хрвати и Словенци.
У потоњем времену комунистичког једноумља дела Слободана Јовановића су забрањена , а проговорили су српски лингвисти кроз Новосадски књижевни договор из 1954.г. заменом српског имена језика српскохрватским и увођењем у Србију хрватске латинице под видом равноправности писама. А каква је то била равноправност сведочи и чињеница да су из државне администарције повучене ћириличке писаће машине, и престала њихова производња.
Тек 1990. ћирилица је заштићена уставом, али не заслугом лингвиста него залагањем проф. права Р.Лукића. Заслуга лингвиста је сасвим другачија и то у очувању југословенства , па је у српском уставу службеним језиком именован српскохрватски језик, иако су Хрвати одустали од језичког јединства много раније.
То су образлагали својим научним уверењем да Срби и Хрвати имају један српскохрватски језик. Ћутке су попустили пред животном реалношћу па је у садашњем Уставу научно нешто сасвим друкчије, јер је враћено српско име језика.
Али, српски лингвисти никако не могу без југословенстава, па српски народ и данас финансира израду српскохрватског речника у оквиру САНУ.
Највеће недело лингвисти чине одуговлачењем са изласком новог српског правописа, који би био усклађен са Уставом Србије, чијим чланом 10. су именовани службеним српски језик и ћирилица. Не могу да се одрекну од правописног решења из 1993.г. којим је први пут у историји хрватска латиница догурала дотле да је у српском правопису заузела ранг раван миленијумском српском писму ћирилици. Мучи их то што је питање писма решио народ на рефердуму определењем за ћирилицу, а то руши њихову југословенску двоазбучну грађевину, на којој су они градили каријеру и уживали плодове служења комунизму. Оставили су себи неколико година времена да би смислили како би макар у правопису могли уградили неку смутњу, чекајући неко ново народно изјашњење. Њега је већ најавио Ненад Чанак, а академик Иван Клајн, председник Одбора за станадардизацију српског језика је у Новостима указао народу на очекивани исход: плаши се да би изгубила ћирилица.
У време док је у српском језику ведри и облачи академик Иван Клајн , који није србиста него италиајниста, ћирилица је страдала више него током 2000 година откад се на њу окомила римокатоличка црква, јер је одлучујућа препрека покатоличавању, па је то довољан разлог да он поднесе оставку, чак и да није било његовог штетног чињења. Било га је много, а ми овде спомињемо само његову изјаву на ТВ да постоји и српска латиница. Лингвисти су много грешни јер су сакрили од народа да ова хрватска латиница није ушла у Србију из неке објективне народне потребе, него уз примену толиког политичког и државног насиља да јој се готово нико није смео одупрети. Они раде неодустајно на њеном посрбљавању, и нашли су формулу која је фатална по ћирилицу : својим ауторитетом наметати неистину да постоји и српска латиница, а народ ће онда разумети да кад је и латиница српска боље је да му остане она, када већ мора доћи време једноазбучја и у српском језику, како је то правило за све остале престижне језике у свету.
Дакле, у оквиру двоазбучја само у српском језику не крије се ништа друго него намера да српски народ полатиничи, и да изгуби своје име.
Лингвисти који мисле да се може очувати ћирилица у двоазбучју су више пута извиждани од народа на скуповима посвећеним њеном спашавању, али изгледа да нису разумели да се њихова утопија коначно распала референдумским изјашњавањем читавог народа.
Такође делује готово невероватно да међу лингвистима и данас постоји дилема да ли ћемо у Европу само са екавицом или још и са ијекавицом, па не чуди када се студенти из Републике Српске који студирају у Србији поносе што су остали верни ијекавици.
Само се Срби поносе двоизговорношћу, као и са двоазбучношћу, иако је очигледно да се као мали народ са малом културом не смемо делити, него смањивати разлике. Неговање ијекавице из разлога да Хрвати не посвојатају територију која је остала без ње, нема никаквог смисла јер они својатају управо оно што је ијекавичко, па чак све до иза Краљева.
У Београду, о Св.Илији, лета господњег 2009. Академик Лукић је на време предвидео могућност избегавања закона различитим тумачењем шта је то службено, па је писао да је службено све што је јавно. Такође је још пре 40 година писао да су се српски лингвисти оклизнули на ћирилици, а они и данас, 20 година после слома идеје југословенства – кобне по Србе, са два писма у једном језику настављају да деле и ломе српско национално биће.
Удружење „Ћирилица“ Београд
Коментари |
|