Ћирилица Београд

Русија

ДОНЕСИТЕ НАМ ШТО ВИШЕ РУСИЈЕ МАТУШКЕ ДА СПАСЕМО СРПСТВО ОД ОДНАРОЂЕЊА, ЊЕГОВУ ИСТОРИЈУ, КУЛТУРУ И ЋИРИЛИЦУ

У „Књижевним новинама“, у броју од 15. јула -15. августа 2002, објављена су моја два писма под насловом:

ДВА УЗАЛУДНА РУСКА ПИСМА

Упућена ондашњим руским амбасадорима у Београду.

ОТВОРЕНО ПИСМО САДАШЊЕМ РУСКОМ АМБАСАДОРУ
У БЕОГРАДУ
Њ. Е. AЛЕКСАНДРУ KOНУЗИНУ

Ваша Екселенцијо,

Молим Вас да ми дозволите да Вам, пре но што отпочнем ово писмо Вама лично упућено, поднесем на увид два моја ранија писма, која сам пре скоро 10 година упутио Вашим цењеним претходницима, из којих би требало да се види која ме је мука натерала да им се обратим. На жалост, узалудно.
Та два писма гласе, онако како су објављена у београдским „Књижевним новинама“, јули-август 2002. године:

Два узалудна РУСКА ПИСМА

Њ. Е. Амбасадору Руске Федерације
Београд
Ваше Екселенцијо,

У писму упућеном Намесницима кнежевског достојанства Србије, 27. нов. 1868, министар иностраних дела Русије, кнез Горчаков, написао је, између осталог и ово: „У интересу Србије треба брижљиво чувати све њене традиције. Корен Србије је у њеној прошлости…"
Благодарећи Ј.Б.Титу ти корени су ишчупани. Са њима и део који је припадао свем оном што је руско, што је водило порекло од велике руске литературе, што је генерације и генерације Срба васпитавало и напајало. Почев од 1948, дакле од времена Резулуције ИБ–а, под видом борбе против Ј.В.Стаљина, све што је било руско, чишћено је, нарочито су школски програми били очишћени од сваког руског утицаја, тако да се сваки руски траг скоро затро.

Са доласком на власт садашњих западних следбеника, та се тенденција наставила, па је ту, скоро, укинуто и учење руског језика по школама, „као последњи остатак – бољшевизма!“, како је рекао министар просвете.

Што је то тако, што се насилно одрођујемо од свог духа и свог праизвора, ми, Срби, можемо само да жалимо и кукамо.
Међутим, извините, Ваша Екселенцијо, а шта на то каже Русија? Како она пристаје да буде, на очиглед њених представника, најурена и избачена из Србије, за сва времена?
Док се на све стране чује, пише и гледа западњачка експанзија, док се чак јавно говори да су сва наша гласила у рукама Запада… руских филмова, изложби, књига, компакт дискова, програма за компјутере, новина… нигде нема… Зар је могуће да Русију и руску политику то не погађа, зар се она мири са својим непостојањем, или се она одрекла сваке мисије међу словенским народима, посебно међу Србима?

Могао бих тако много тога да питам, али све се своди на то: хоће ли се Русија због себе, не због нас, усправити, хоће ли спознати себе и своје обавезе као велике силе, или ће све препустити Западу, па и саму себе?

Верујте да сам колико очајан, толико и разочаран.

Зар је могуће да су руске руке толико везане договорима са Америком и Западом, да они имају сва права, па чак да директно раде против њених интереса? То не само да не импонује, већ улива и осећање стида.

Извините за ову отвореност, али у противном не бих имао разлога да Вам се јављам.
С поштовањем,
Београд, 23. дец. 2001.

Њ. Е. Амбасадору Руске федерације
Београд
Ваша Екселенцијо,

Крајем прошле године, као што се види из приложеног писма, писао сам Вашем претходнику, са уверњем да ћу тронути, ако не његов патриотизам, а оно његову професионалност, његов осећај да је заступник велике Русије и то не ма где, већ у Србији која је увек имала своје посебно осећање према Русији, због ког су је мрзели и јавно нападали чак и Маркс и Енглес.

Пишем и ово друго руско писмо, Вама, Екселенцијо, који сте скоро дошли у нашу ојађену земљу, не да Вас молим да нам помогнете, већ да и Вас упозорим на опасно и злослутно нестајање Русије у Србији, да оно из дана у дан постаје демонстративније, просто као став и као намера. Док се западни представници свуда кочопере својим присуством и својим изјавама, показујући тиме и постојање својих земаља, баш као и њихових интереса у овој земљи Србији, дотле руских представника нигде нема, што јасно говори да руску Владу и Русију не само да Србија не интересује, већ и да не жели да се она види и чује овде, у Србији.

Ја нећу да улазим у то, колико је то судбинска грешка данашње Русије, али хоћу да кажем да је такво понашање одвећ дуги и жалосни континуитет, да би се могло рећи, да је то тек погрешан утисак.

Један од најнезаинтересованијих и најодбојнијих страних културних центара у Београду, без сумње је Руски дом, којим се на најбољи начин показује руска неоптерећеност нама. Уместо да постане живи и атрактивни пропагатор руске културе и уметности, да својим програмима непрестано указује на историјско прожимање наших култура и судбина, на све оно што је Русија значила у историји српског народа, и да тако спречи нестајање Русије и руског духа у свести српског народа, тај се Дом задовољава оним што случајно наиђе или што им се случајно понуди, чак ни то! Нигде иницијативе, нигде живе заинтересованости за оно што се вулгарно зове пропаганда, о којој овде и није реч, већ о одржавању оног што је у самом народу вековима постојало. Кад сам једном, пре неколико година, покушао да на ту тему кажем нешто директору и његовом заменику, директор ме је грубо прекинуо речима:
– Ако хоћете да причате о политици, идите у амбасаду!
Опростите, молим Вас, Екселенцијо, за ове искрености, али на Вама је и на Влади коју представљате да се према нама, у сопственом интересу, присутније и јасније одредите. Коначно, цела руска историја говори другачије, не верујем да желите да узмете на себе ту неславну улогу којом бисте је, и на руску штету, мењали и променили.
Београд, 25. маја 2002 С поштовањем,

(Књижевне новине, 15.јул-15.август 2002).

Ваша Екселенцијо,
Ако ме је велика и неописива мука Срба и Српства, натерала да пишем
претходна писма, верујте да ни ова садашња, није мања, чак безнадежнија, која ме и гони да се обратим Вама.
Ни са које стране нам се не указује плави хоризонт и осунчано небо. Свуда само црнило и безнађе. Објективно, без икакве патетике, са пуном свешћу и одговорношћу могу рећи: Србима и Србији прети нестанак. Оно што је била вековна жеља Запада, поготову Аустроугарске, никада није било ближе остварењу, утолико пре што на томе ради здружено и крајње савесно, овдашња садашња власт, која је чак натерала Србе да сами, преко страначких делегата, у њиховој лажној Народној Скупштини, признају да су Срби – злочинци, готово геноцидни народ. Има ли веће беде и срамоте, већег криминала од стране једне владе, која народ, којим влада, натера да самом себи стави омчу око врата! И кад је то успела, председник ове лажне државе, иде по свету и објављује поносном гордошћу, свој допринос у сатирању земље на чије је чело дошао вољом и помоћу својих западних спонзора!

Не желим да Вас оптерећујем нашим „прљавим вешом“ који је уосталом, сваком добронамерном човеку, а камоли представнику Велике Русије, јасно видљив, баш као и галопирајући суноврат ове земље, у којој је чак непожељно обележити себе као Србина. Све се чини да се грдно већински народ ове земље стави у понизност према националним мањинама, којима се све странке удварају, не би ли добили њихове гласове. С правом! Власт која је себи ставила као узус да Европа нема алтернативу, успела је да под том паролом Србију разбаштини од свег материјалног и духовног, што су генерације градиле и створиле, тако да је данас ова земља у сваком погледу сиромашна и на путу пропасти, сем њих који су се толико накрали и осилили да све већим криминалним и корупцијским радњама, које једино омогућавају пристојан живот, увлаче у своје коло велики број младих, који са њиховом чланском картом омогућавају своју будућност!

Резултат такве „демократске власти“ довело је до тога да у овој херојској и напаћеној земљи није било никад више богатих и гладних, с тим што ће богати постати још богатији, а гладни још гладнији и бројнији.

Да трагедија Срба буде већа и стална, постарала се и једина духовна нада око које се Српство могло окупити и колико толико духовно одржати. Пред свим нашим страдањима, Српска Православна црква заогрнула се својим опортунизмом, а у последње време чак омогућује амерички ветар кроз своје редове и своје просторе. Јавна је тајна да међу српским архијерејима има америчких слугу, а нови српски патријарх уместо да прво оде у Москву, одлази у Беч, некадашњу најкатоличкију престоницу, са изјавом да му је животни сан да помири источну и западну цркву. Зар да се миримо са нашим вековним непријатељима, који су благосиљали и инспирисали свако убијање и прогањање Срба! До дана данашњег. Чак се са нескривеном помпом припрема долазак папе Бенедикта 16. у Ниш, поводом прославе Миланског едикта и одавања почасти првом хришћанском цару! Шта више, пројектује се и некакав величанствени (католички) крст, у који ће, као мањи, бити уграђен мали православни!

Не стидим се, већ понављам да сам претходног блаженопочившег патријарха Павла јавно проклео, што је и он знао! Јер се непрестано бавио тражењем тзв. људи добре воље, уместо да се повуче у манастир у знак протеста што се западни моћници тако злочиначки понашају према српском народу и његовим богомољама! А неће проћи много времена и овога, скоро устоличеног, ћу исто тако. А то сам и доњим писмом, упућених Му о Божићу и најавио:

„Ваша Светости!

Христос се роди!

Јако ми је жао што не могу да Вама и нашој цркви којој стојите на челу пожелим да по нашој Новој години буде све најбоље, већ и зато што сте Ви, Ваша Светости, нашли за сходно да на дан католичке Нове године, пожелите свима све најбоље у наступајућој години.

Коме то? Зар и нашим убицама, и овима који бесомучно владају нама, не само у лицу слуга наших вечитих непријатеља, већ и по свом антисрпском убеђењу.

А Свети Сава нам је оставио у аманет: „Не тражите нове пријатеље у доказаним, старим душманима!“

Ал, кад прочитах Вашу посланицу поводом Божића, покајах се што је читах, већ и зато што се ни једном не усудисте и не удостојисте, да поздравите браћу и сестре, СРБЕ и СРПСКИЊЕ!

То помињање су „ови“ забранили! Али наша црква је своја, самостална и слободна, и зове се СРПСКА, значи Срба и Српкиња, ко може да јој забрани да своје Србе и Српкиње не помиње!
Грех је то велики, Ваша Светости, велики и неопростив!
Јер, ако и црква не жели да помиње Србе и Српскиње, куд то идемо. Ка изумирању!

Ако се на земљи све дешава по Божјој вољи, онда је и наша пропаст Његова воља. Усуђујем се да кажем, и зато, што имамо такве српске владике, па, на жалост, и таквог – српског Патријарха!

Опростите, рекох што ми лежи на души, али ми није лакше. Напротив.

Јадни ми, Срби! И то не зато што ником нисмо потребни, већ и зато што смо, ето, и сами себи сувишни.

Црква би морала бити српскија и милитантнија ако хоће и мора да спасе наш народ.

Амин.
С поштовањем,
На Божић, 25. дец. 2010. проф. др Слободан Турлаков

Да наставим.
Опростите, Ваша Екселенцијо, што Вам одузимам од Вашег драгоценог времена, утолико пре што сам уверен да Ви све знате.
Ипак, узимам слободу да Вас нешто замолим, заправо оно што сам и Ваше претходнике молио:

Донесете нам што више Русије Матушке, да бисмо се духовно и национално обновили и спасли!

• Молим Вас, нека нам што чешће долазе великодостојници Руске православне цркве. Посебно Вас молим, учините све да Сверуски патријарх Њ. С. Кирило, дође у Србију. Његов долазак би овдашње „паписте“ крајње маргинализовао. Уверен сам да би се окупио милионски аудиторијом. Лепо би било на Ускрс или Духове...

А онда,
– Учините, Ваша Екселенцијо, што више можете да се у Београду на прометном месту отвори ВЕЛИКА РУСКА КЊИЖАРА, превасходно са делима великих руских писаца – класика, и тиме омогућите да се и нове и надолазеће генерације на њој и њима одгоје, као и претходне. Она може имати и бројне снимке руске класичне и народне музике на компакт дисковима, баш као и руске енциклопедије из свих области историје, литературе, уметности, науке... Коначно, у оквиру ње се могу држати курсеви руског језика

• Нека та и таква КЊИЖАРА има и КОМПЈУТЕРСКО –ДИГИТАЛНО ОДЕЉЕЊЕ, са што богатијом пратећом опремом, што би био разлог за окупљање младих, ДА СЕ НА ИЗВОРУ НАПАЈАЈУ ОНИМ ШТО ИМ ЈЕ БЛИСКО. Донесите и ћириличке тастатуре. И молим Вас, све што се шаље у Србију, у циљу упознавања савремених друштвених и духовних кретања нека буде на српском језику, и ЋИРИЛИЦОМ. (Тужно је то и увредљиво што је усред Београда подигнута велика Московска банка, своју присустност међу нама Србима, обележила – латиницом!)
• Нека та књижара буде снабдевена и руском народном радиношћу, поготову оним што су блиске дечјим играчкама, како бисмо и децу од малих ногу навикли на блискост са руским вршњацима и њиховим играма.. Дакако, и руским сувенирима....
• Молим Вас, Ваша Екселенцијо, учините што год више можете да нам из Русије што чешће долазе великани руске уметности, културе и науке. Сада знамо само за Елену Гускову!
• Настојте, молим Вас, да Русија откупи један овдашњи ТВ канал, на ком ће емитовати већином програме из руског живота и рада, посебно програме са Вашег канала „Култура“.
• Настојте да што више наших студената студирају на Вашим високим школама, као руски стипендисти. Као и да буде чешћих размена студентских посета, до међусобног упознавања и каснијег пријатељства. Нека Ваши студенти упознају Србију која је после Октобарске револуције примила хиљаде и хиљаде руских избеглица као своју браћу, у свему им се налази на помоћи. Посебно истичемо бројне руске научнике и уметнике, на универзитету, као истакнуте професоре (Острогорски, Билимовић, Салтиков, Краснов, Пио–Уљски, Кирил Тарановски...), као уметнике (Елена Пољакова, Васиљева, Фортунато, три брата Слатин, Маргарита и брат Павле Фроман, брачни пар Браиловски, Олга Попова, Михаило Каракаш, Евгенија Ваљани, Павле Холотков, Борис Попов, Анатолиј Жуковски, кнез Ананије Вербицки, Теофан Павловски, Владимир Загородњук, Колесников, Владимир Жедрински, Јуриј Ракитин, Евгеније Маријашец, Александар Верешчагин...).... сви су они и још толики знани и незнани, годинама живели и радили са нама, (све док их Тито 1948, није протерао) учећи нас и великој науци и великој уметности. Београд је био признат као центар руског избеглиштва у свим областима стваралаштва, чији се утицај још и данас осећа. Коначно и Руски дом је једино у Београду саграђен!

Молим Вас, Ваша Екселенцијо, опростите ми на слободи овог мог обраћања, пониклом и вођеним толиким нашим несрећама које се из дана у дан увећавају, западним безобзирним захтевима и условима, са жарком жељом, надом и уверењем, да ће се нешто моћи учинити, на обнови наше узајамности.

Унапред на свему захвалан
С поштовањем

Слободан Турлаков. 
25.феб.2011.Бгд.