СРБИ ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ У социјалистичкој Југославији – познато је – Срби, Хрвати и Муслимани имали су заједнички језик, који се звао (као ни један други језик на свијету) овако „српско – хрватски односно хрватскосрпски језик“ (чак је ријеч „односно“, дакле, била саставни дио тог језика! Оба његова изговора – екавски и ијекавски била су равноправна, нарочито код нас у Босни и Херцеговини, гдје су наставници екавци (који су, дакле, били поријеклом из Србије) добијали отказе ако у настави говоре својим матерњим изговором, „равноправним екавским“. Такође су равноправна била оба писма – латиница и ћирилица, али је у тој „равноправности“ ћирилица била потпуно запостављена и забораваљена! Без намјере да негирам и постојање извјесних „антисрпских“ тенденција и креирања политике у СР БиХ (у самосталној радњи Бранка и Хамдије), али је несумњиво да су запостављању свог језика, а нарочито одрицању од свог писма, највише допринијели сами Срби, који се безрезервно и до краја предају једној (наметнутој или подметнутој) идеји, занемарујући највише националне вриједности. Прво се Београд, прије најмање три – четири деценије, латинизовао (ради тобожње отворености југословенске престонице). За њим је предано кренула Србија, затим Босна и Херцеговина која је то вјешто искористила. Рат у Босни и Херцеговини и стварање Републике Српске вратили су српском народу језик и српско писмо – ћирилицу. Дотле латинички натписи на предузећима и установама, називи улица, путокази и слично, на самом почетку рата замјењени су ћириличким, у складу са Уставом и Законом о службеној употреби језика и писма. Државни органи, установе и предузећа (мада не сви), прешли су на ћирилицу. Истина, и у току рата, као и после њега, многи чиновници у установама, предузећима, па чак и у државним органима, ћириличке обрасце попуњавали су латиницом. Супротно Уставу и Закону. И супротно логици! Супротно српском интересу! Али чим је рат завршен (чим је прошла опасност), Србе је одмах попустила национална свијест. Све радње (приватна предузећа, трговине, кафићи и сл.) отворене у последњих седам – осам година, имају, углавном, латиничке натписе. Супротно Уставу и Закону! Ко им је дао дозволу за рад с таквим натписом?! Огроман број ранијих ћириличких натписа такође је замијењен – латиничким. Преко ноћи – омркне ћирилица, а осване латиница!!! Зашто? Не знају ни сами они који то раде. Нико их на то не гони, напротив – они тиме крше Устав и Закон. Има се утисак да многи Срби живе у заблуди: да је ћирилица мање важно писмо које припада Србима, да је ћирилица сметња за улазак у Европу итд. Ваља, међутим, знати да је ћирилица прво и основно писмо, и једино наше писмо све до појаве кобне идеје југословенства и њене реализације. Сва богата, скоро десетвјековна српска културна традиција заснована је углавном на ћирилици. Ћирилица је симбол нашег културног и националног идентитета на културној мапи свијета. На унутрашњем плану, она је дијелила судбину са српским народом. Кад год је српском народу било најтеже (а таква времена су у историји била честа) ћирилица је била прва на удару. Ћирилица је једно од најсавршенијих писама на свијету, у којој се неколико. У њој је досљедно спроведен фонетски принцип: сваки глас у говору има свој један знак (слово) у писању. Тиме се не може подичити ниједно друго писмо, чак ни српскохрватска латиница, у којој се неколико гласова биљежи са два слова (lj, nj, dž.). Ћирилица је такође, свјетско писмо: њоме пишу не само Срби, већ пет-шест народа са неколико стотина милиона становника. Ћирилица није сметња за наш улазак у Европу. Напротив, Срби су управо са ћирилицом ушли у културну Европу, чији су великани још прије готово два вијека, учили српски језик и ћирилицу да би могли у оригиналу читати српске народне пјесме ,којима се дивио свијет. (А из Европе смо изашли са латиницом поткрај минулог вијека). За разлику од свих других народа на свијету, само Србе прати проблем двоазбучности. Ако смо са тим морали кубурити у језичком заједништву, не морамо сада. Након распада српскохрватског језичког заједништва, у свијету је формирана шема: хрватски језик и латиница, а српски језик и ћирилица. Не постоји, дакле,спој: српски језик и латиница. Зато, све што је штампано латиницом, па макар то била дјела српских аутора, и макар она била штампана у Бања Луци, Крагујевцу, Цетињу – у свјетским библиотечким каталозима, у енциклопедијама и сл., не сврстава се у српску културну баштину, већ у неку другу!!! Према томе, запостављање ћирилице угрожава српски национални идентитет и сувереност. Зато, пишимо само ћирилицу, јер нема двоазбучних народа. Пишимо ћирилицом не само зато што је боље и љепше писмо, већ зато што је наша. (А знајмо читати и латиницу да би нам било доступно све оно наше што је читав један вијек – кобном грешком штампано латиницом). Не одричимо се себе, пишимо само својим писмом (као што уосталом и сви други пишу својим): нека ћирилица буде и у нашем правопису и у гробном натпису. Док буде ћирилице, биће и Срба! Аутор, др Милорад Телебак из Бања Луке Пренето из Гласа православља
Коментари |
|