ВАЈАР ЂОРЂЕ - ЂОКА ЈОВАНОВИЋ Новосађанин, рођен 1861. године, вајар Ђорђе – Ђока Јовановић најпре је учио дрворезбарство у Баварској 1882, па почео да студира архитектуру на великој школи у Београду, а затим вајарство у Бечу 1884. и Минхену 1887. После је прешао у Париз и тамо усавршио занат, афирмисао се, излагао у познатом „Салону“ и добио више признања и награда. У Београд се вратио 1891, добио прву награду на конкурсу за
Косовски споменик и после 12 година рада на њему, поставио га 1903. у Крушевцу. А претходно, за њега, 1900. у Паризу примио златну медаљу. Био је то јавни споменик са историјском темом, у романтичном духу, са више фигура и рељефа, који персонификују Србију, њену вишевековну духовну културу и борбу за ослобођење.
У међувремену, Јовановић је постао наш најтраженији и највреднији скулптор. Израдио је галерију потрета-биста знаменитих људи, групних композиција, алегорија, појединачних фигура, рељефа, плакета и медаља. Но, нарочито су му значајни јавни споменици.
У Београду је 1905. године отворио Уметничко-занатску школу и у њој, све до 1921, био наставник и управитељ. Био је један од оснивача Удружења српских уметника „Лада“, а касније Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године. На изложбама се појављивао још као ђак у Бечу, па у Паризу, Петрограду, Риму, Лондону, Београду, Лиону, Женеви и другим градовима света. А прву самосталну изложбу имао је 1895. године у Новом Саду.
После победе над Турцима 1912. израдио је скулптуру Победник, а за време бомбардовања Београда у Првом светском рату видео све страхоте и извајао групе Жртве бомбардовања и Жртве рата. Његов син Мирко, као добровољац, погинуо је у рату, а он, прешавши албанску голготу, отишао у Француску и њој израдио ремек-дело За Отаџбину, које представља главу погинулог војника, у ствари његовог сина, кога није могао да преболи.
Вративши се у разорену земљу, већ 1920. изабран је за члана Српске краљевске академије, која му је 1933. године издала прву монографску студију.
Али, прилике су се, у међувремену, измениле. У уводу те књиге, сликар Урош Предић је нагласио да је Ђока Јовановић „следбеник класичног вајарства прилагођеног облицима модерног живота“, од кога су нам „остали принципи мере, јасноће и складности ... захтеви лепоте у европском смислу, од којих он никада није одустао“.
Да би био јаснији, Предић истиче да вајар „није пошао трагом модерних лутања у тражењу нечег новог, неких 'нових могућности' све до - немогућности и до апсурда“, уверен да он „чврсто стоји ... на свом видном месту ... без модерних начина пропаганде и рекламе, радећи у обиму свога дара, живом маштом и солидном техником, увек обуздан непроменљивим правилима мере, јасноће и склада“. Насупрот њему, Предић констатује да „неки модерни уметници ... могу дати велика дела, пред којима свет запањен стоји“, али се уједно пита „да ли су та дела и лепа?“. Међутим, захваљујући њима, сликар закључује „да је 'академска' уметност постала презрена“. Но, он им, ипак, не прориче светлу будућност. Напротив, сматра да ће се њихова уметност „тешко одржати у будућности“, а да је Јовановићево дело од те опасности „по својој иманентној вредности заштићено“.
Из Предићевог текста јасно је да су Ђока Јовановић и академски реализам, већ између два рата, са појавом нових ликовних праваца, скрајнути у дубоку сенку, без обзира на то што је вајар био цењен, а његов опус веома познат.
У уметничким академијама, у време Јовановићевог школовања, захтевало се, пре свега, савладавање скулпторског заната и савршено овладавање техником изведбе, познавање анатомије и покрета тела, веродостојности израза и целине композиције. И он се тих наука држао целог живота и стваралаштва. Свакад тежећи суптилном вајању облика, појединости и укупности, мекој линији прелаза и кретњи, исказу осећања према моделу, а посебно у фигурама које су оличавале симболику. У том свом поетском, лирском маниру реализовао је низ женских фигура: Пролеће (1902), Туга (1907), Напуштена (1907),
Мирис ружа (1913), Бахаткиња (1918), Студија (1921), Воће (1929), Одмор (1930) и друге.
У ратним темама пак жртвама рата и бомбардовања, самосвојним скулпторским начином исказао је вапај против страдања и убијања људи и народа.
У свем свом стваралаштву био је доследан фигурални вајар наокласицистичког усмерења, као и многи официјелни вајари тога доба у Европи. Такозвани авангардни стилови и правци нису га ни примамљивали ни узбуђивали. Али, није ни оспоравао њихово постојање. Традицију, објективност и тачност супростављао је непознатом, „немуштом“ језику новотарија и њених недоречености.
Иако је био поносан на своје уметничко дело и сматрао да га српски народ воли, цени и разуме, судбина му није била дуже наклоњена, нарочито после Другог светског рата. Тада је постао актуелан социјалистички реализам, који је прописивао нове теме, одређене покрете и ставове, па чак и одећу фигура. За остварење тога, млађи су имали више физичке енергије, мотивације и били продорнији у тежњи ка успеху и афирмацији.
Стар и болестан, наш вајар се повукао. Његово тешко стање јасно се види из писма, упућеног 1949. године пријатељу Јовану Микелићу, колекционару. У одговору на Микелићево писмо и позив да дође код њега у Суботицу, он пише да има 89 година, да без доктора несме ни у Земун да оде, ни у трамвај да се попне, па вели: „...не мислиш да не могу више ништа да стварам (ево једва и пишем) а кад бих стварао, ко би ми данас купио? Живим од моје пензије, а три месечне пензије нису ми довољне ни за годишњу потребу огрева. Тражиш да дођем са болесном женом, а заборављаш шта кошта возна карта до Суботице! Питаш ли се да ли имам толико новаца. Мени данас треба више за инјекције, пилуле, пастиле и прашкове, него за храну“.
Затим закључује: „Пре сам радио, зарађивао и поклонио више од 100 комада мојих радова, данас тај луксуз не могу да уживам. Матица српска има отприлике исто толико мојих радова као и ти, а сада ме је избрисала из редова њених почасних чланова! Иако сам ја рођен у Новом Саду...“. На крају писма, резигнирано додаје: „...Ако те нисам сада уверио да једном разумеш моје стање и мој положај, онда ћу јако жалити“.
И да је Ђорђе-Ђока Јовановић имао више снаге, па могао да ваја, у томе моменту свакако на би било згодно да је израдио нову варијанту композиције Жртве бомбардовања, које су нам у току Другог светског рата приређивали не само непријатељи него и „савезници“! Исти ти, који ће својим „милосрђем“, и 1999. године показати наличје западне цивилизације нашем народу. А он у другом светском рату није био на фронту, већ у Београду, па није могао да удовољи официјелним темама борбе и обнове.
Један од најдаровитијих, а свакако најплоднији српски вајар прве половине 20. века, на крају свога живота био је сасвим заборављен и избрисан из списка важеће уметности. Његова смрт 1953. године није изазвала ни жаљење ни празнину. Новине су само, у једној нотици, обавестиле јавност о томе.
Међутим, током каснијег времена, раскорак између такозване традиционалне и авангардне уметности, како видимо, постојао је све већи.
Обележавање стопедесетогодишњице рођења академика и вајара Ђорђа-Ђоке Јовановића чин је дужног поштовања знамените личности у историји српске ликовне уметности и доказ трајности његовог дела на отвореним јавним просторима, у музејима, галеријама и домовима лепе уметности. Нови Сад, 29. септембар 2011.године
Вера Јовановић
1861 – 1953