Ћирилица Београд

Песничко вече 23. децембра посвећено Манифесту Милића од Мачве

Крај сваке календарске године је прилика да се окупимо и саберемо утиске о протеклом периоду.

Када говоримо о стању у култури данас, оно је нормална последица пројектованог ширег друштвеног окружења које се агресивно форсира са масовнох медија. Ту подилажење лошем укусу као да нема краја. Зато ми овде дајемо скроман допринос у доказивању супротног – да ипак има довољно оних који држе до своје личности и одговорни су према заједници у којој живе.

Само одговорни појединци имају храбрости да сачувају како себе тако и своју породицу, онда и своју културу,  јер су то повезани чиниоци   опстанка целокупног друштва или нације свеједно.

Зато бих се захвалио свима који су дошли и учинили да се осећамо и  лепше и узвишеније, доказујући да поред материјалног постоји још један поглед на свет.

Са нама су вечерас песници из УКС, иначе чланови нашег Удружења: гђа Мирјана Булатовић, Веселин Џелетовић и Брана Вељковић , Бата Милановић и појац Љуба Манасијевић.

Када смо одлучили да се подсетимо заборављених великана српске речи за ову прилику размишљали смо само о великом српском и светском сликару Милићу од Мачве са жељом да почнемо обележавање 50 година од његовог Манифеста и одбране ћирилице.

Онда смо захваљујући Каћи Чоловић и књизи коју је издала први пут се  упознали са Стевом Чутурилом, који својим радом показао како се брани отаџбина и српство. Зато је важно да не предамо забораву његово дело.

Први ћирилски буквар штампан је у Венецији давне 1597. године. Саставио га је инок Сава из Дечана . После скоро триста година појавио се ћирилски буквар Стеве Чутурило, мада је у овом раздобљу штампано неколико ћирилских буквара. 

Стево је најпре написао Буквар за црногорске школе 1879. године, а затим Буквар за основне школе у Краљевини Србији 1884. године. 

Стево Чутурило је био истакнути културни стваралац, познати педагог, народни просветитељ, писац, преводилац, филозоф, а изнад свега родољуб.Учесник је устанка "Невесињска пушка", Херцеговачког устанка, Рата Црне Горе са Турском 1876., рата Србије и Бугарске 1885., Балканских ратова и Првог светског рата у којима је био не само храбар војник на бојном пољу, већ и борац са пером у руци. 

1916. године у јеку рата он штампа на Крфу, у Државној штампарији Краљевине Србије, Буквар за основне школе који је био намењен за потребе избеглих српских ђака. Издаје читанке, уџбенике о писмености, педагогију, поуке, часописе, записивао је народне умотворине и писао поезију. 

"Знам да ће и ова моја тврдња и српским научницима бити чудесна. Али ја такође знам да без новог Галилеја нема напретка у светској, историјској и лингвистичкој науци. Данас ће историчари морати остати по страни док лингвисти не заврше један важан део посла. Своје докторате историчари могу само обновити, чим помере појаву Срба и Словена за неколико хиљада година уназад и то на далеко шири простор , на исток Од Индије и Веда, на запад до Пиринеја и Баска".

Ово су речи нашег великог вајара, сликара, песника, архитекте Милића од Мачве. Испод црног плашта, беретке и штапа налик на владичански стајао је један од највећих српских родољуба. О томе сведочи и његов Манифест.

Основ сваког културног идентитета чини језик и писмо једног народа и само државотворни народи су имали историјску шансу да то и остваре. Зато губљењем свога десетвековног писма губимо своју изворну писменост и тиме веру у сопствене снаге, веровањем да је све туђе квалитетније, боље.

Губитком ћирилице престајемо да постојимо као државотворан народ, одн. народ без свог изворног идентитета а самим тим постајемо врло рањиви и подложни страним пре свега непријатељском утицајима.

Уосталом свако је долазећи овде вечерас могао  лако да се увери како на јавним натписима готово да и нема ћирилице а све је мање и српског језика. Још ми  овде можемо истаћи да  у сремским селима ситуација и није тако драстична као у великим градовима. Пекари, ауто школе, занатлије  уопште, су односом према свом писму показали лажној српској елити ко је носилац идентитета и чувар традиције.

Београд, Нови Сад као да нису у Србији. Једна  суптилна окупације   се спроводи а почиње прво духовном и културном  а затим се преноси и на сва друга поља јавног живота укључујући и економију, право, одбрану   и остало што чини слободним како народ тако и појединца. Чак  се такво стање препоручује као нешто пожељно и као модел коме треба сваки појединац да тежи.

Ако нема слободе нема ни напретка па нема ни бољег живота ни посла ни већих плата. Слобода је темељ а све остало је надградња.

    
„Ћирилица“ Београд,