Ћирилица Београд

Део мастер рада Дубравке Драговић Шеховић

                                      Филолошка терминологија у делу Луке Милованова Георгијевића
                        „Опит настављења к српској сличноречности и слогомјерју или просодији”

Филологија је комплексна научна дисциплина. Њени корени сежу у најдаљу прошлост јер је настанак филологије повезан са постојањем писмености и текстова, као и за потребу за њиховим тумачењем и описивањем. Многи научници сматрају је апсолутно интегративном дисциплином пошто обједињује знања из више наука и научних дисциплина почевши од лингвистике, преко фолклористике, текстологије и других, али та знања у филологији не постоје аутономно, већ су међусобно тесно повезана заједничком функцијом и усмереношћу на текст. Свако истраживање овог типа подразумева управо текст и проучавањe његове грађе.

      Предвуковски период

Када је предвуковски период у питању, тешко да се може говорити о оригиналној граматичкој терминологији, али се пред саму појаву Вука Караџића интересовање за филологију и стварање терминологије знатно повећало.[1] Такође, појављују се и све израженије тежње да језик којим се говори мора да буде ближи народном. Предлози за народну основицу књижевног језика први пут су се појавили шездесетих година 18. века и овим језиком су се трудили да пишу, између осталих, Венцловић, Орфелин и Рајић, (у том периоду шира публика слабо је разумевала текстове написане црквенословенским и руским језиком који су били у употреби). Павле Ивић у чланку „Књижевни језик као инструмент културе и продукт историје народа” наводи да је 1768. године Захарије Орфелин увео у српски књижевни језик мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи. Тај језик је назван славеносрпски и сједињавао је изражајне могућности двају или чак трију језика, али је био оптерећен и неким слабостима, које су биле кобне за његов опстанак. Пре свега био је хаотичан. „Уместо граматичких правила царовала је произвољност; субјективном нахођењу аутора било је препуштено да изабере српски, црквенословенски или руски облик. Таквом изражајном инструменту недостаје у исти мах интелектуална прецизност и естетска префињеност. Уједно, тај је језик патио од тога што га је велики део публике недовољно разумео. Многе речи биле су Србима непознате, а знатан је и број речи чије се значења у црквенословенском и руском разликује од оних у српском. Уз то, црквени језик није имао лексички фонд за реалност свакодневног живота у оновременој средњоевропској цивилизацији, а руски се у српској средини нигде није могао чути, нити се учио у школама.”[2] Стање у језику тог времена сјајно је описао и Александар Белић: „У то време књижевници наши служили су се језиком који је био на половину црквеноруски, а на половину српски, и од та два језика градили су нешто треће што није било ни на једно ни на друго. Они су хтели да да саграде произвољни језик, руководећи се при његову грађењу својом вољом или, како би се данас рекло, својим ћефом. Нешто узимам из црквеноруског, нешто из српског, а кад ми се то не допадне, градим језик како ми се свиђа”.[3]  Управо зато, овај језик био је пун тзв. хибридних речи. „У овим хибридним речима су се, дакле, налазили елементи различитих језика који су коегзистирали у славеносрпском језику; првенствено српског народног и рускословенског (руског) , српског народног и српскословенског, или пак рускословенског (руског) и српскословенског језика.”[4]

Нешто слично дешавало се и када су у питању били термини. Како Брозовић каже: „Термини тог доба, веома многобројни и разнолики, састојали су се од латинског, грчког и црквенословенског називља, с многим руским и чешким позајмицама, српскохрватским неологизмима и калковима њемачких или интернационалних назива.”[5] Лингвистика доживљава нагли развој почетком 19. века, али одмах наилази на проблем са граматичком терминологијом, „која је настајала стихијно на грчко-латинској основи, допуњавана творбама из различитих савремених језика, непрецизна и непостојана, неприкладна за научну комуникацију.”[6] С овим у вези је и чест начин типичан за почетке стварања терминологије, а то је позаjмљивање из других језика. Ове позајмице најчешће нису биле адаптиране, већ се радило о потпуном преузимању термина. Калкирање је други начин на који су термини улазили у наш језик и такође је било популарно, а као узор „за стварање сх. граматичких термина у предвуковском периоду, осим латинског и црквенословенског језика, истина у малом броју случајева, јављали су се руски, њемачки и чешки језик.”[7] Колико је проблем терминологије био велики илуструје и констатација Ђорђа Костића: „У годинама великих књижевних и језичких полемика вођених на страницама Новина српских трагали су српски писци за књижевним називима  и у тим трагањима за правим изразом лутали од једног типа језика до другог, преводили са немачког, француског или руског, преузимали термине из њима најближих литература и истовремено сами обликовали називе, од којих многи нису преживели ни следећи број листа.”[8]

Доситеј Обрадовић, централна личност српске књижевности 18. века, 1783. представља нови језички програм. Одушевљен идејама европског просветитељства, сматрао је да је најбитније да књижевни језик буде разумљив читаоцима и да служи општој ползи. Под читаоцима је подразумевао и жене, које су такође морале да се образују. Њему је било важно да књижевни језик за основицу има народни језик, што би требало да резултира тиме да такав књижевни језик буде разумљив широком аудиторијуму. Управо због овог става Доситеја сматрају првим реформатором српског књижевног језика. Иако се заиста залагао за народни језик у књижевности, у текстовима је оставио нетакнуте црквенословенске и руске речи апстрактних значења које нису имале еквивалента у српском народном језику. Проблем је вероватно био у томе што ни сам Доситеј није добро познавао народни језик за који се залагао, а можда и у томе што народни језик није имао довољно развијену лексику која би обухватила апстрактне појмове, што је касније и сам Вук приметио. Ипак, својим укупним радом, он  је указао на правац којим би требало ићи.

Као што је раније поменуто, почетком 19. века у српској књижевности постојала су два језичка израза: славеносрпски и народни језик (какав је увео Доситеј). Писци више нису употребљавали руски књижевни језик, а црквенословенски се могао наћи још скоро само у богослужбеним књигама. Српски књижевни језик доживео је преображај и на њега више није толико утицала црква колико грађанство. Такође, пажња се са руског језика усмерила на друге европске језике.

          Вукови претходници

Пре појаве Вука Караџића из Пеште су се чули и први гласови о неопходности реформе српског правописа. Како каже Меша Селимовић у свом огледу „За и против Вука”, реформа ћирилице у 19. веку била потреба времена и практичан задатак. Године 1810. у Будиму је штампана књижица Саве Мркаља „Сало дебелога јера, либо азбукопротрес”. Јернеј Копитар је о њој у писму Добровском написао: „На ових 19 страна има више филозофије о језику него у каквој дебелој граматици. Овако бистрог граматичког ума нисам нашао у Израиљу”.[9] Иако мало, ово дело довело је свог аутора у врло неповољан положај и он је запао у немилост цркве, односно на себе је навукао гнев митрополита Стратимировића. Основни разлог за то било је што је Мркаљ сматрао да је једино фонолошки принцип исправан када је реформа азбуке у питању, у чему је следио идеју немачког филозофа Аделунга: „Пиши као што говориш”. Оно што је важно да се напомене када је његова реформа у питању јесте број слова његове реформисане ћирилице који износи 25 слова плус танко јер, које служи за умекшавање још четири гласа, што као резултат даје 29 гласова. Он није имао џ, али је разликовао х и ф – ф за стране речи, док је за  х рекао да га сељани Срби не знају, али да га они образованији изговарају.

Мркаљев савременик и такође присталица и пријатељ Вука Караџића био је и Лука Милованов Георгијевић. С једне стране, могло би се  да рећи да је он прихватио Мркаљеве идеје, за нијансу их употпунио, али да се у свом раду много више позабавио версификацијом.

Вук Караџић је заслужан што је књига Луке Милованова „Опит настављења к српској сличноречности и слогомјерју или прoсодији” угледала светлост дана. Такође, Вук је тај који је оставио највише података о Георгијевићевом животу. С друге стране гледано, и сам Милованов је доста утицао на Вука и његове ставове, а и много му је својим граматичким знањем помогао приликом писања теоријског дела Писменице. Утицао је на Вуков избор граматичких термина и његов однос према терминолошкој традицији (у „Опиту” се између осталих налазе и објашњења термина: говор, диалект, писменица, граматика, језиконаук, изговор, језик, пригласило, реч, слог, знак).

Милованов је као и многи други велики умови свог доба био човек кога живот није мазио. Рођен је у Босни и стицајем околности са породицом се још као дете више пута селио. То њега није омело да заврши два факултета – филозофију у Сегедину, а у Пешти права. У време када је написао „ Опит” радио је као српски учитељ у Пешти. Али, на несрећу, ушавши с мраза у врућу собу, оглувео је. Ово га је коштало посла, а и сам Милованов се променио и пропио и како Вук наводи, учинио се мало сулудаст.

Што се саме књиге тиче, ни њена судбина није била боља. Написана Мркаљевом азбуком, изазвала је оштар отпор цркве и није штампана јер није прошла цензуру. Аутор је одбио да правопис замени уобичајеним: „Ја нити сам Азбукопротресом на овај правописања начин наведен, нити ћу оно, што сам дуговетним размисливањем и многим с ученим људма о  том разговарањем за правилно нашао, с неправилним промјенити”[10]. Како сам Вук у предговору овој књизи каже, 1814. састао се с Миловановим у Будиму и замолио га да му да своју књигу да је он о свом трошку наштампа. Милованов је радо пристао, али: „... кад ми је донесе неки листови од рукописа подерани, неки упрљани (н. п. он је завијао у њи кобасице или печено месо, а неки сасвим погубљени”.[11] Милованов је учинио Вуку да то што је из књиге изгубљено поново напише, али као за инат, тадашњи цензор књига и велики Вуков пријатељ, ментор и сарадник Јернеј Копитар баш је тада отишао послом у Париз. Тако је књига по други пут пала у неку врсту заборава. Међутим, очигледно је да је на Вука оставила више него добар утисак пошто је се сетио 1828. и поново замолио Милованова да му је да како би је штампао. Понавља се ситуација са изгубљеним странама. Милованов све то допуњује и сређује, али умире пре него што се поново сретне с Вуком. Ипак, на самрти је поручио да се Вуку тај рукопис преда. Вук у предговору каже да је она сада (1833) од слова до слова штампана онако како ју је Милованов начинио, с тим да је Вук себи дао за право да диграфе замени словима ђ, љ, њ, ћ и да је на неким местима и заменио са ј. Оправдање за овакав поступак има, јер је и сам аутор рекао да уместо ова четири гласа пише по два слова док у штампи не добију прост и сливен знак. Оно што је такође занимљиво је и то да је Лука Милованов неке ствари које је касније дописивао и сам поправљао – очигледно је мењао мишљење о језику и књижевности. Вук ипак наводи и све типичне погрешке које се налазе у овом делу, а то се пре свега односи на неуједначеност, тако типичну за писце тога времена. Како Вук пише, ту се могу наћи: „први и первог, држати и обдержавају, црножучје и церножучје, срце, ср’дце и срдце; свету и свијету, диел и дијел, рједко и редко...”[12] Међутим, Вук додаје касније: „Но све ове погрешке сваки ће читатељ Луки радо опростити, кад помисли: 1) Да је ово прва његова књига; 2) Да је писана пре 23 године; 3) Да је он сам није издао; 4) Да је почетак свакога посла, а особито овакога, и у оваким опстојатељствима (као што су данашњи наши списатеља) тежак; 5) Да се оваке погрешке налазе и данас у књигама први наши списатеља, који се од толико година с писањем и с издавањем књига забављају. Да је Лука ову књигу издао, јамачно би он гдјекоје погрешно, особито што се тиче непостојанства, поправио; истина да сам то могао и ја учинити, али нисам тео (нити сам смео), јер кад би сам по својој вољи почео поправљати, не би сам знао, где би се уставио, па би најпосле књига изишла написана по моме данашњем мњенију, а не по Лукину ондашњем.” [13] Овде је важно запазити Вукову свест о поштовању ауторства, али и о схватању колико је ова књига важно сведочанство једног времена и схватања. Можда је и овако Вук желео да Милованову на неки начин ода признање и изрази захвалност што му је толико помогао приликом рада на Писменици, која је била „прва граматика нашега језика чији је аутор био Србин”. [14] Занимљив је и податак да је Вук пре штампања Писменице у писму упућеном Копитару за Луку Милованова написао да је други Мркаљ с којим се он свакодневно дружи и разговара.

Када причамо о сазревању и променама, и сам Вук се мењао током времена и неке ставове је касније заменио напреднијим или је нека ранија схватања одбацивао када би дошао до нових знања. Једном речју, и Вукова норма је временом трпела промене, адаптирала се , мењала лексику, обогаћивала се, а неке почетне ставове Вук је мало променио и у неким ставовима био мање оштар и стриктан.

Вук говори и о правилима која је Милованов поставио овде и која су од највећег значаја за наше стихотворце и да је у њој оно највредније управо прича о прозодији или слогомерју, или како сам Милованов у свом предговору каже – стихотворном знању. Вук изводи своје закључке о овим питањима, не слаже се с Луком у потпуности (нарочито у ставу да је ј половина од и), али и закључује: „Сва правила, која се у првој половини ове књижице (од стране 11. до 71.) важна су и преважна за све наше стихотворце; али је најважнија ствар овде просодија слогомерје.  Да ће се у свему овоме, као у првом огледу, наћи погрешака и недостатака, то се разуме само од себе; али кад је једанпут само оволико учињено, сад ће се ласно моћи поправити, што је погрешено, и додати, што недостаје”[15]. Касније додаје да је штета што се Милованов у песмама које је сам испевао да би показао како би то требало чинити (укупно има 18 песама, неке су препеви са немачког, а друге су ауторске, а међу њима су и две намењене деци) није више ослањао на наше народне песме које би требало да буду темељ наше поезије. Ипак, на самом крају закључује да је Лука Милованов био прави „естетически мајстор начинити стихове”.[16]

У свом предговору (Предсловљу) Милованов каже да су му писмена била права  препрека. У правопису је желео „лакост и једнакост”. По томе је и поступао, радујући се унапред исправкама и допунама. Он је сматрао да ако би се међу књижевницима утврдила једнакост у питању o писменима, лакше би се решила питање граматике, то јест писменице како је Милованов назива, која је онда била особито потребна. „Ако ли би који Србске матере син, материним језиком писати волио, то би требало, да најприе Писменицу свога језика изда – Или да основ положи, по којему ће писати; и у писању сталан да буде”.[17] Кад би било граматике, било би реда и доследности, те би се знало како ко пише: или српски или како он каже славенски. „Једним словом, један списатељ не би се усудио иначе, него по правилима оне Писменице, коју имамо, то јест за сад чисто Славенски писати”. 18 Милованов примећује да се ни то не ради тачно. Он жели да пише материним језиком, те зато и у писмена дира, верујући да ће се тако питање, које је већ постављено, брже расправити, a може бити да ће ко, изазван тиме, и граматику српскога језика написати. Он, дакле, тражи одлучност и доследност. После тога долази на ред питање o писменима, односно словима. Милованов је утврдио да су писмена само најпростији знаци гласова, није му било тешко да, по том начелу, избаци из азбуке сва она слова чији се гласови не чују. Закључио је да је српском језику потребно тридесет писмена за толико звукова. Само је код и и ј био у недоумици, јер му се чинило да je j половина од и те га зато треба и писати половином знака i, што је Вук одбацио као нетачно. Међутим, у деловима књиге које је накнадно дописивао налази се ј као потпун и засебан звук и знак, позајмљен из латинице. Тиме је потпуно стао на најнапредније правописно гледиште.

Вук Стефановић Караџић се спријатељио са Мркаљем и Миловановим баш у периоду када је озбиљно започињао свој рад на језику. „Графијски и акценатски систем с којима је Вук затим изашао непосредно су зависни од гледишта ове двојице. Управо прво издање Рјечника је, од свих већих Вукових списа, дело у којем је Копитарева улога највећа и најразностранија, а идеје Мркаља и Милованова ту су примењене скоро дословно.”[19] Међутим, Павле Ивић  у истој књизи каже да без обзира на све ово Вукова историјска заслуга није умањена пошто се :„Она не састоји у неком научном открићу већ у извршеној културној револуцији”[20]. Он сматра да је свим Вуковим претходницима фалила та снага да своје напредне идеје и остваре у пракси. „Орфелин и Доситеј, пуни добронамерних изјава о потреби да се пише народним језиком, нису се умели потпуно ослободити традиције, док је Мркаљу и Милованову недостајала чврстина личности потребна да се живот посвети борби за своја уверења”.[21] Можда је Ивић био мало груб пошто је утицај Вукових претходника и инспиратора ипак био знатан и веома значајан за Вуков рад. Ако ништа друго, они су на неки начин припремили терен и утрли пут којим је Вук касније пошао.

...