Ћирилица Београд

ПРОТЕСТ ОСОБЉУ  „УНИЦЕФА“ У СРБИЈИ

Почетком маја 2011. године ми грађани Ниша смо добили рачуне за воду уз које смо добили и уплатницу за добровољни прилог за акцију УНИЦЕФ-а „Школа без насиља“. Непријатно изненађење је представљало то што је приложена уплатница била штампана хрватском латиницом, крај хиљадугодишњег и за српски језик  беспрекорно прикладног српског ћириличног писма. Ми из удружења „Ћирилица“ Београд повереништво за Ниш знамо да искорењивање српске ћирилице и њено поступно замењивање хрватском латиницом није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован и контролисан процес који је покренут Новосадским „договором“ из 1954. године, и који непрекидно траје до данас, а у његовом спровођењу учествују све државне власти у бившој Југославији и садашњој Србији, којима су се придружиле и темељне националне институције – САНУ, Матица српска, Вукова задужбина, комплетан школски систем са просветним радницима свих нивоа образовања, катедре за српски језик на Филолошком и филозофским факултетима, систем администратори по разним државним и приватним установама – министарствима,  банкама, библиотекама, факултетима, удружењима грађана итд, па и у канцеларији УНИЦЕФ-а у Београду.

Ми из „Ћирилице“, особље УНИЦЕФА-а из Србије за сада не сматрамо за кривце, него за жртве једне вишедеценијске смишљене праксе искорењивања ћирилице и њеног замењивања хрватском латиницом. Када се у Србији роди дете, сви прехрамбени, хигијенски, одевни предмети и играчке који се због новорођенчета уносе у кућу, на себи имају искључиво латинична слова. Контролисани телевизијски програми за децу – цртани филмови итд, које деца у Србији могу да виде, такође имају само латинична слова. Предмети које деци купујемо као рођенданске поклоне – бицикли, фотоапарати, рачунари, мобилни телефони и разне играчке – такође на себи имају само латинична слова. Када деца почну да користе рачунаре и мобилне телефоне, такође ће се сретати само са латиничним словима. Када деца стасају да крену у продавнице, сви артикли које ће тамо затећи имају искључиво латинична слова. Куд год се окрену на улици, на фирмама ће видети само стране језике са латиничним словима. Дакле, својим рођењем и одрастањем у окружењу искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“, српска деца стасавају уз заблуду о томе шта је „наше писмо“, па су данас спремна да се туку за туђе у уверењу да – бране своје! Када та бивша деца одрасту и постану особље у канцеларијама УНИЦЕФ-а, одрасли на заблуди о туђем писму као „нашем“, у дугом периоду неће ништа „примећивати“ у погледу коришћења писма у Србији, па тада престају да буду само жртве, него се придружују кривцима који, свесно или несвесно, хотимично или нехотице, искорењују ћирилицу у Србији и ПОСТАЈУ ЊИХОВИ САУЧЕСНИЦИ!

Када српско дете заврши са одличним успехом први разред основне школе, за „награду“ је добијало књигу штампану – латиницом, коју још није ни учило! Данас се српској деци предшколског узраста уручују позивнице за рођендане које су штампане – на енглеском језику, где по дефиницији не може бити места за ћирилицу! Злочин је сâмо искорењивање ћирилице и пред одраслима, а поготово је злочин уклањање ћирилице пред српском децом, и њихово смишљено, планирано, организовано и контролисано „навикавање“ да је латиница – „наше писмо“, а да је ћирилица – „превазиђено, непрактично и за савремени живот и технику неупотребљиво писмо“.  .

Да ли међу особљем „УНИЦЕФ“-а у Србији постоји бар један Србин? Да ли он зна шта је по народности, шта му је језик и шта му је писмо? Да ли особље „УНИЦЕФ“-а у Србији ради за српску децу, или – против српске деце?

Надамо се да после овог упозорења схватате сву озбиљност ситуације у Србији у погледу искорењивања ћирилице из живота и памћења српског народа, и да ћете убудуће поступати у складу са хиљадугодишњом историјском традицијом српског народа у коришћењу ћириличног писма, у складу са верским и културолошким обрасцем српског народа, у складу са српским Уставом и његовим одредбама статуса ћириличног писма.(члан 10 Устава: http://www.sllistbeograd.rs/documents/ustav_republike_srbije_cyr.pdf)

Надамо се да не треба да вас подсећамо како се у Македонији, Бугарској и Русији законима штити ћирилично писмо и какве се казне плаћају за непоштовање тих закона. Ако вам ове државе не делују довољно „отмено“ да вам буду узор за понашање, онда знајте да и у Канади, високоразвијеној и демократској држави закон о заштити француског језика у Квебеку каже:

• У службеној и јавној употреби, француски обавезно, а остали по опредељењу корисника;
• Француски на првом месту, остали после њега;
• Француски обавезно словима два пута већим од осталих језика;
• Рачунари не смеју да буду скупљи зато што имају оперативни систем и услужне програме на француском језику;
• Казне за кршење овог закона су сурове и ефикасне.

Резултат такве праксе је да је у Квебеку француски језик присутан колико и у – Паризу!
Резултат „поштовања“ члана 10 Устава Србије је да је ћирилица у Србији присутна колико и у – Паризу!