Ћирилица Београд

„СРПСКА ЛАТИНИЦА“ – нова подвала лингвиста у Србији

Спроводећи одлуке Новосадског „договора“ из 1954. године лингвисти у Србији су чврсто решени да протерају ћирилицу и ослободе место хрватској латиници. У том циљу служе се подвалама. Досадашња подвала је била прича о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“ у окружењу искључивости латинице, да би се истребила ћирилица и одомаћила хрватска латиница, а нова фаза у подваљивању је досетка о „српској латиници“. Ево фотографија српских, црногорских и аустро-угарских државних докумената – Устава, печата, дописница, разгледница, поштанских марака, металних новчића, возачких дозвола и географских карата из  периода пре стварања Југославије, које показују да су Срби у трима државама користили искључиво ћирилицу, и да је латиница коришћена само због француског и немачког језика.

СРЕТЕЊСКИ УСТАВ ИЗ 1835. Г.
ГДЕ ЈЕ „СРПСКА ЛАТИНИЦА“?

ПЕЧАТ ЛИЦЕЈА КЊАЖЕСТВА СРБИЈЕ ИЗ 1839. Г.

ПРВЕ ПОШТАНСКЕ МАРКЕ У СРБИЈИ 1844. Г.
ГДЕ ЈЕ „СРПСКА ЛАТИНИЦА“?

СРПСКА ДОПИСНИЦА И МАРКА – САМО ЋИРИЛИЦА.

РАЗГЛЕДНИЦА 1899.  СРПСКА ЋИРИЛИЦА И ФРАНЦУСКИ

РАЗГЛЕДНИЦА 1900.  СРПСКА ЋИРИЛИЦА И ФРАНЦУСКИ

ЦРНОГОРСКА РАЗГЛЕДНИЦА , ПЕЧАТ И МАРКА 1900.
САМО СРПСКА ЋИРИЛИЦА.

РАЗГЛЕДНИЦА 1903.  ЋИРИЛИЦА И ФРАНЦУСКИ

ШИД,   АУСТРО-УГАРСКА.  ЋИРИЛИЦА И НЕМАЧКИ

ДОПИСНИЦА, ПЕЧАТ И МАРКА 1907.  ЋИРИЛИЦА И ФРАНЦУСКИ

РАЗГЛЕДНИЦА И МАРКЕ, ЋИРИЛИЦА И ФРАНЦУСКИ

СРПСКИ НОВЧИЋИ ДВЕЈУ ДИНАСТИЈА, САМО ЋИРИЛИЦА

ВОЗАЧКА ДОЗВОЛА ПРВОГ СРПСКОГ ВОЗАЧА, САМО ЋИРИЛИЦА

ТЕХНИКА И ЈЕДИНО СРПСКО ПИСМО

ЛАТИНИЧНИ ДОКУМЕНТ ИЗ КОМУНИСТИЧКОГ ПЕРИОДА:
РЕДОВНЕ, ЦИВИЛНЕ ПОШТЕ И ЖИГОВИ
1840 – 1918.

Не само да Срби до 1954. године нису писали латиницом, него управо обрнуто: Хрвати католици, Срби католици и Срби муслимани су писали ћирилицом све док католичка црква није спровела своју вољу да они до краја 18. века напусте ћирилицу и прихвате латиницу, и док југословенски комунисти нису спровођењем Новосадског „договора“ постигли да Срби муслимани, али и Срби православци поступно одустану од ћирилице и прихвате хрватску латиницу у оквиру „неговања братства и јединства“, „равноправности писама“ и „богатства двоазбучја“. Ево, на пример, повеље Кулина бана Дубровнику од 29.8.1189. г. После верског увода на латинском језику следи текст повеље на ћирилици:

„У име оца и сина и светога духа, ја бан босански Кулин присезају тебе кнеже Крвашу и всем грађанима дубровачким прави пријатељ бити вам од селе и довека и прав гоје држати с вами и праву веру доколе сам жив вси Дубровчане кире по мојему владанију“…

И Срби католици, и Хрвати католици и Срби и Хрвати муслимани у Босни, Далмацији и Дубровнику писали су ћирилицом, посебном верзијом коју су разни аутори различито називали: босанска ћирилица (Рачки), хрватско-босанска ћирилица (Кукуљевић), босанско-далматинска ћирилица (Јагић), босанска азбуква (Берчић), босанчица или босаница (фра Стјепан Златовић и археолог похрваћени Чех Ћиро Трухелка). Израз „босанчица“ је уведен као досетка римокатолика да би се избегла употреба изразâ „ћирилица“ и „српски“.

ЋИРИЛИЦА „БОСАНЧИЦА“

Босански краљ Твртко Први 1382. г. пише повељу  на ћирилици католичким Србима у Дубровнику и потписује се: „Стефан Твртко, милостију божијом краљ Србљем и Босне и Поморју“:

ТВРТКО ПРВИ ДУБРОВНИКУ 1382.

ЗАГРЕБАЧКИ ФАЛСИФИКАТ ИН ФЛАГРАНТИ

И босански краљ Стефан Дабиша 1395. године пише повељу на ћирилици. На слици изнад доносимо снимак повеље објављене у ћириличном издању Енциклопедије Југославије књ. 1 стр. 270 коју је објавио Лексикографски завод „Мирослав Крлежа“ из Загреба 1983. г. Овде се лепо види загребачки фалсификат: на самом документу лепо се види у најнижем реду крупним словима потпис: „Господин краљ Стефан Дабиша“, а у легенди испод повеље издавач је тенденциозно краља Стефана прекрстио у Стјепана! Овим фалсификаторима данас се придружују и лингвисти у Србији са њиховом „српском латиницом“. Због млађих генерација српског народа морамо рећи да је у некадашњој СФРЈ планирано објављивање Енциклопедије Југославије у 10 књига са Индексом као једанаестом књигом, на „српскохрватском и хрватскосрпском“ језику ћирилицом и латиницом, на словеначком, македонском, мађарском и шиптарском језику, и објављена претплата. Ја сам уплатио свих 11 књига ћириличног издања и још и дан-данас чувам признанице. Пошто су се економске прилике у Југославији погоршавале, осетило се да се неће моћи објавити свих шест издања, па је Лексикографски завод самовољно од прикупљених пара за сва издања довршио својих 11 књига на латиници, а сва остала издања баталио. Ја сам за своје већ уплаћене паре добио само две књиге на ћирилици и – оцепљење Хрватске, која је са собом однела мојим парама довршених својих 11 књига.  

На следећој слици види се ћирилични натпис из 13. века на гробу омишког кнеза Мирослава:

„Зде ти лежи Мирослав кнез с оцем и братом“…

И братовништво католичког манастира у Стону у 15. веку своја Правила штампа ћирилицом:

„Ва име Ису Христово ми братија кои молимо оца викара да би нас пољубио и милосрдије учинио да будемо како повезани к брати његови љубавију и добриме чињенијем што бисмо ми могли јоште веље него смо досли били. Молимо оца викара да областију коју има од бога и од оца папе да нас придружи к брати својој да будемо дионици у молитвах и у мисах њих како“…

Судећи по језику, ово би могли бити баш Срби католици!   

ПРАВИЛА БРАТОВНИШТВА У СТОНУ, 15. век

Срби католици Дубровчани штампају у Венецији 1512. године свој Молитвеник на ћирилици:

„Сваршеноје. Почине офичие светога карста речено господином Иваном папом и навиести тко год је рече ове риечи сваки дан на вријеме своје има проштења тисућа годишта. Пиесаница Отца мудрости истина божаствена бог и чловиек нест“…       

И турски двор је Дубровнику слао писма на српском језику и на ћирилици.

По наређењу султана капи баша Синан пише Дубровнику

По наређењу султана, капи баша Синан пише Дубровчанима да је данак (харач) примљен:

„Божијом милостију и нароком господина цара, ја, капи Синан баша пишет господство ми у всием почтеному и нарочитому изабраному кнезу и дубровачцим властелом много поздравление да примите и усем да ви је сагашние време царства законни харач до Порте царства на име Димком и Антолом што сте послали више реченни поклисари царства харач придавши четири башеларом и два дефтердаром што ес вам закон подпоно. И тои придадоше и, како подпоно сложбо вам учинише, то ја вам се сас книгом оповиди. Тако да знаете. И Бог вас весели. Писано мисеца априла  25. дан у мисто Цариграду“.     

Али-паша Ризванбеговић-Сточевић пише црногорском владики Његошу на свом вишевековном писму – ћирилици босанчици:

„Али паша побратиму Петру Петровићу владики црногорском пријатељски поздрав. Што ми пишеш око пандура разумијо сам и твој начин што ми пишеш  мени се не чини ружно а фукара која плаћа пандурину  није“…

А данас Срби муслимани говоре како се „ћирилица њима намеће“.

И султан Селим Први пише Дубровнику на српском језику и – ћирилицом:

„Милостију божију ја велики господар и силние цар и великие амир солтан Селим хан и всием землам приморскием, и румскием, и караманскием, и романскием, и инием мнозем землам господин пишет висота царства ми у всем почтенному изабранному кнезу добровачкому и властелем поздравление. И усем видом да ви је сегашние време по романскиех соадијах заповист послах од Добровника града што тирговци излазивши у царства ми земли тиргоју от тирговине по законо от сто аспри дви аспри да озму ђомрк и тирговцем тезћеру да даду. И те тезћере ваше племеиству сакупивши и запечативши свако годину харачем кад поклисари пошлиете речение тезћере заедно да пошлиете, тере тија тезкере сас кадијах катистиг с'очиму. Такои да знаете. Писано мисеца априла 15. дан у мисто кон Цариграда.“

Замислите, турски султани српским потурицама намећу ћирилицу! „Упали Руси у Москву“!

А погледајте тек ову „српску латиницу“! 1943. године партизани су ослободили Тузлу и организовали живот у њој.  Натпис на пароли на зиду показује којим се писмом тада писало у средини са православним и муслиманским живљем. Немци су краткотрајно успели да поврате Тузлу, и приликом упада у град затекли ову паролу. То објашњава откуд Немци и оваква парола заједно! Но, манимо Немце, погледајмо слова, погледајмо „српску латиницу“! У Независној Држави Хрватској!

Немци у Тузли затичу ова слова.

А сада ћемо видети две врсте „српске латинице“. Прву је Вук Караџић затекао у Дубровнику почетком 19. века. Дубровчани – Срби католичке вере су до средине 18. века писали ћирилицом, а до краја 18. века подлегли су притиску Ватикана да напусте ћирилицу и прихвате латиницу. Ту латиницу дубровачких Срба католичке вере Вук није „уредио“, „израдио“, „обликовао“, „био њен аутор“, него ју је затекао и назвао је „српском латиницом“. Погледајте на наредном снимку како су Дубровчани службеници Дубровачког архива извршили транслитерацију (препис за своје потребе турског документа који је турски двор 1477. г. послао Дубровнику на српском језику ћирилицом, на српски језик латиницом):

Ова „српска латиница“ је чиста латинска абецеда без „квачица“, дијакритичких знакова или титли, и не може се упоредити са хрватском латиницом коју нам данас подваљују као „српску латиницу“. Из израза „Traduzione dal serviano“ види се како су сами Дубровчани, када су говорили италијански, називали свој језик: сервиано = српски. Ово је писмо турског султана Мехмеда Другог упућено Дубровнику: „semgliam“ = земљама; „sapadniem“ = западним; „zara“ = цара; „posteni“ = поштени; „tusgi se“ = тужи се; „scto“ = што; „otaz“ = отац; „higliada“ = хиљада; „nechie“ = неће; „sa dusciu herzegovu“ = за душу херцегову; „sapovieda zarstvo mi“ = заповиједа царство ; „isnaghiete“ = изнађете; „visce“ = више.

А ево како је данашња „српска латиница“ доспела у Србију! За време окупације Србије 1915 – 1918. г. Аустро-Угарска је бајонетима разваљивала ћирилична слова на улицама, зградама, фирмама установа и занатских радњи, забранила ћирилицу у школама и наредила хрватску латиницу (дакле, не немачку или мађарску, него баш хрватску!) и грегоријански календар:

Окупаторски војници и „српска латиница“. Београд 1915 – 1918. г.

После ослобођења, председник београдске општине је издао наредбу да се за пет дана уклоне сви латинични натписи и истакну натписи на српском писму – ћирилици. После пет дана заиста је тако и било. Ово доказује да су Срби латиницу доживљавали као окупаторску тековину. Да је заиста постојала „српска латиница“, делимично би била задржана и после одласка окупатора. Данас Срби не маре ни за уставну обавезу о коришћењу ћирилице у службеној и јавној употреби. То је резултат Новосадског „договора“ из 1954. године и прве фазе подваљивања о „равноправности писама и богатству двоазбучја“.

Сада је у току друга фаза подваљивања о „српској латиници“, у чему предњаче припадници „покрета за србистику“.  Подваљивачи лингвисти у Србији већ су припремили и трећу фазу подваљивања:

„Срби никад нису ни користили ћирилицу“,

и примениће је кад процене да је дошло време за то. Ако успеју да преору баш сва српска гробља, јер мртви Срби боље чувају своју ћирилицу него живи Срби –  Југословени, Европљани, мондијалисти!

 Зато Шиптари, не само да безакоњем и насиљем изгоне Србе са територије Косова и Метохије, него им и преоравају гробља, да би уклонили сваки траг о постојању Срба на овим просторима. А ћирилица је најбољи показатељ присуства или одсуства Срба на неком простору. Зато се они овако односе према једном и другом писму:

„ЈЕДНО ПИСМО – ЈЕДАН НАРОД“

Погледајте како се они односе према свом и српском језику: шиптарски је на првом месту, и словима двоструко већим. А Србима клецају колена што странци не умеју да читају ћирилицу, па им се додворавају затирући своју ћирилицу, као да ће странцу неразумљиви текст „Забрањен пролаз“ постати одмах разумљив кад напишемо „Zabranjen prolaz“.

Жељко Филиповић,
„Ћирилица“ Ниш.