Ћирилица Београд

Писма Председнику Републике

Председник Републике Србије
Господин Борис Тадић,
Београд

Поштовани Господине Председниче,

Σβακά δρζαβα ου σβετου ημα ουσταβ – οσνοβνη , τεμελνη ζακών, ιζ κοιεγ προιζλαζε σβή οστάλη ζακόνι, κοι μοραιου μπήτη ου σκλαδου ς νιμ .

Νεκο μωρα δα ναδζιρε η μπδη σαβεσνο η οδγοβορνο δα σε ουσταβ ποστουιε. Ου σλουτσαιυ σουπροτνογ ται „νεκο“ οδμαχ ρεαγουιε, αλαρμιρα ναδλεζνε ινστιτουτσιε κακό μπι σε πρεσταλο σα κρσενιεμ ουσταβα. Α κο ιε ται „νεκο“ κοι νε σαμο τρεμπα, βετσ μωρα το δα ουραδι, ιερ ιε το νεγοβα ναιβαζνια ομπαβεζα? Ται „νεκο“ ιε πρεδσεδνικ δρζαβε, α ου οβομ σλουτσαιυ στε το Βι.

Горњи текст написао сам на српском језику, али не на српском писму. Да ли сам поступио правилно? Не, нисам! Сваки језик има своје писмо. Исти тај текст на српском писму изгледа овако:

Свака држава у свету има устав – основни, темељни закон, из којег произлазе сви остали закони, који морају бити у складу с њим.

Неко мора да надзире и бди савесно и одговорно да се устав поштује. У случају супротног тај „неко“ одмах реагује, алармира надлежне институције како би се престало са кршењем устава. А ко је тај „неко“ који не само треба, већ мора то да уради, јер је то његова најважнија обавеза? Тај „неко“ је председник државе, а у овом случају сте то Ви.

Може се, додуше, српски језик писати и овако на грчком писму, може и на грузијском, може и на руском, и на хрватском, француском итд. Може се, али то није у реду. Може се раскрсница прећи и кад је на семафору упаљено црвено светло. Може се! Може се истући прва особа на коју наиђемо на улици, а нарочито ако је жена или дете, тј. слабији од нас. Може се! Али није правилно ни праведно. Ружно је. Накарадно. Недостојно! Слично је и са језиком. Може се српски писати разним писмима, па и на хрватском писму, као што се у Србији чини у 90% случајева. Не, није то никакво „међународно писмо“ како кажу игноранти, већ хрватско писмо. У њему постоје слова којих има само у хрватском писму: Lj, Nj, dj, Dž, ć, č, Ž, Š, а не постоје нека као на пример, у француском писму; Q, W, Y, X, GN (њ),  CH (ш), TS (ц), Ai (e), ei (e), oi (oa), TCH (ч), ЕАU (o), Au (o), итд.

По Уставу Србије у службеној употреби је српско писмо – ћирилица. А у службеној употреби значи: да све државне установе морају да пишу тим писмом; да све јавне установе када је реч о српском језику морају користити службено писмо. На пример: називи предузећа, радњи, продавница, улични плакати.

На индустријским производима могу бити натписи на више језика и писама, али прво мора бити написано на службеном језику и писму; на фармацеутским производима упутства морају бити написана на уставан начин, на пољопривредним производима, такође.

Штампа мора бити на службеном језику и писму. Школски уџбеници такође и све оно што је у јавној употреби – Emploi public; Public usage.

Имена улица, путокази и обавештења о важним институцијама и објектима у граду пишу се службеним језиком и писмом и обично енглеским језиком и писмом како је то учињено у Грчкој и у Београду – изгледа да је београдски градоначелник најобразованији у Србији.

У свим државама у Европи, па и у Словенији и Хрватској при владама постоје комисије за језик и писмо, а у Србији о томе не постоји ни свест, а камоли да то постоји у стварности.

„Племе моје сном мртвијем спава“ рече песник, а Ви рекосте пре пар година: „У Европу свака земља улази са својим културним и националним идентитетом. И Србија ће ући са својим идентитетом“.

Свако добро у животу и раду жели Вам,

У Београду,                                                                                      протојереј - ставрофор
11. јануара 2011. г.                                                                      Драган Терзић, професор
Старешина храма
Светог архангела Гаврила
у Београду

У прилогу:

новински извештај који открива да сви
научни текстови; сва књижевна дела
српских писаца; сви часописи и уопште све што се у Србији
издаје и штампа на латиници, УНЕСКО сврстава
у хрватску културну баштину. УНЕСКО
полази од чињенице да је према Уставу Србије службено писмо
у Србији ћирилица и само дела која
су штампана на ћирилици рачуна у српску
културну баштину. 

Председник Републике
Господин Борис Тадић,
Београд

Поштовани Господине Председниче,

У време Стефана Немање за латинско писмо се знало да постоји као и за грчко, јеврејско или арапско, али се ова писма никад нису употребљавала на српским просторима. Од времена српске писмености, а то значи од времена Ћирила и Методија (IX век) Срби су користили ћирилицу.

Али није писменост почела на ћирилици само у Србији. Овај документ (достављам у прилогу) – Повеља Кулина бана (босанског владара 1180-1204) доказује да је и у Босни ћирилица била прво и једино познато писмо.

Од тих времена па све до XX века, до стварања хибридне творевине Југославије, Срби нису познавали латинско писмо нити било које друго осим ћирилице, а тада су натерани да је науче. Зато смешно-тужно и глупо изгледају изјаве неких овдашњих назови „интелектуалаца“ да су Срби одувек имали два писма и да је то тобоже „наше богатство“. Пре бисмо могли рећи за грчко писмо да је такође „наше“, јер је сличније са српском ћирилицом и које је светом Ћирилу послужило као основ за стварање ћирилице. А арапско писмо је било у службеној употреби у Србији четири стотине година од XV до XIX века. А узгред буди речено, ћирилица је до краја XVIII века била једино писмо у Румунији, а у Румунској православној цркви до 1860. године. Прва штампана књига у Румунији појавила се на ћирилици. Исти калуђер Макарије, који је штампао прву књигу на српским просторима, на Цетињу 1493, исто је учинио и у Румунији 1507.

Али ако кажемо да су „наша“ писма поред ћирилског и латинско и грчко и јеврејско (оно је дошло у Србију много раније од латинског), онда се ми разводњавамо, разливамо, губимо боју (постајемо безбојни), губимо културни идентитет, самосвојност, лични печат и што је, такође, важно: нове генерације губе везу са српском старијом културом и баштином, остају без корена и улазе у вакуум идентитета, а психолози знају шта то значи и какве последице доноси.

У Београду,
23. јануара 2011.г.

Старешина храма
Светог архангела Гаврила
у Београду
протојереј - ставрофор
Драган Терзић, професор

Повеља Кулина бана Дубровчанима из 1189.

Ова повеља Бана Кулина из 1189 представља први сачувани босански документ и први помен словенског имена града Дубровника (Epidaurum, id est Ragusium, на итал.: Рагуза). Годину дана пре писања ове повеље Римски папа шаље 1188. дубровачком надбискупу плашт и потврђује стара права цркве у Дубровнику. У писму помиње српску Босну: "regnum Servilie, quod est Bosna" (српска краљевина која је Босна). То је било време бана Кулина. 

Видети у: И. Кукуљевић, Codex diplom, II, 148, стр 21.) 

СТАРА СРПСКА ЋИРИЛИЦА


(Повеља Дубровчанима из 1189.)
Повеља Бана Кулина (29. VIII 1189)
1 Fol. 49v - 53r (Cod. slav. 12 Bibl. Vatic.), v.sn.XIII и "Слово" 9-10. 
2 Према тзв. лењинградском (изворном) примерку. 

Изговор.

У име Оца и Сина и Светога духа; ја бан босански Кулин присезају тебје кнеже Крвашу; и всјем грађам дубровчам прави пријатељ бити вама од селје и довјека и прав гои држати с вами; и праву вјеру доколе сам жив; вси дубровчане кире ходе по мојему владанију тргујуће годје  си кто хоке; кријевати годје си кто мине; правов вјеров и правим срдцем; држати је без всакое зледи; развје шчо ми кто да својев вољов поклон; и да им не буде од мојих часников силе; и доколје у мне буду дати им савјет и помоћ какоре и себје коликоре моге; без всега злога примисла; тако ми Боже помагаи и сије свето евангелие. Ја Радоје; дијак бан писах сију книгу повелов банов; од рождества Христова тисућа и сто и осамдесет и девет љет; мјесеца августа у двадесет и девети дењ; усјеченије главе Иована Крститела.

Превод на савремени српски језик:

У име Оца и Сина и Светог духа. Ја, босански бан Кулин, обећавам Теби кнеже Крвошу и свим грађанима Дубровчанима да ћу вам бити прави пријатељ од сада па до века. Држаћу са вама правду и право поверење докле год будем жив. Сви Дубровчани који ходају где ја владам могу трговати где год хоће и кретати се где год желе, с правим поверењем и правим срцем  без било какве обавезе, осим ако ми ко подари поклон по својој вољи. И да им моји часници не чине никакво насиље. И све док су у мојој држави даваћу им помоћ као себи колико се може без икакве зле примисли; тако ми Бог помогао и ово свето еванђеље. Ја, Радоје банов писар, написах ову књигу банове повеље од рођења Христова хиљаду и сто осамдесет и девете године, месеца августа у двадесет и девети дан, (на празник) усековања главе Јована Крститеља.