Варварин и Руси
Код Варварина, на месту где се сусрећу две сестре Мораве, обележен је 23.септембра велики јубилеј – 200 година од Варваринске битке, koja се одиграла 1810.г. Од 1910.г. до ове године тамо је био само споменик Русима на челу са грофом и генералом Орурком, док је сећање на српске јунаке овековечено спомеником Јовану Курсули у самој вароши Варварин.
Године 2003. обновио сам споменик руским јунацима заједно са предузетником из Варварина по надимку Мујко, и са произвођачем кованих ограда из суседног Ћићевца. Молио сам председника општине госп. Зорана Миленковића да општина одобри ограђивање земљишта око споменика, а ако је оно приватно нудио сам да га откупим и поклоним за споменички комплекс. На огради би писало СПАСИБА РАСИЈА. Није било одговора. Платио сам и штампање књиге Варварин у времеплову песника Александра Васића.
У њој сам изнео надање да ће у будућности српска и руска омладина имати тамо редовне сусрете и да ће неговати цвеће.
Док сам се примицао споменицима, питао сам се да ли ће нови, „српски“, бити већи. Јесте већи, и на њему је постамент обложен мермером, док је код руског малтер. Тако се два споменика,један до другог не могу тумачити као симбол братства два народа, него умањење значаја Руса који дођоше да пролију своју крв за слободу Срба. Говор је држао министар војни, који је говорио у том смислу да смо у прошлости много гинули, али данас имамо паметније вође па ће се спорови решавати дипломатијом. Што значи да војска и није потребна, а камоли јунаштва. Није било помињања израза браћа Руси, што је и разумљиво јер и ове из НАТО-а засад зовемо само пријатељима. Незгодно је да нам они буду браћа одмах, пошто су побили Србе на мосту у том истом Варварину. На самој обали има споменик о томе, који је некако стидљив, не виши од 0,5 метара. Рачунало се на будућност, па није згодно да га примети неко из ЕУ када се збратимимо.
Подразумева се да је већ заборављено то што су нас пријатељи убијали и у Другом светском рату. Осим тога, могуће је да су бомбе биле намењене оном Загребу који је цвећем дочекао Хитлерове трупе, али је због лоше видљивости мета промашена, па су изгинули цивили у Лесковцу, Нишу, Подгорици и Београду.
Колико сам само пута чуо да нам Руси никада нису помогли, и колико ме је стид што сам тек у својој 66. години прочитао следеће о руским добровољцима у рату против Турака 1876 на ђуниском вису: „У том одлучујућем тренутку, руски добровољци, искусни у одбрани утврђених положаја, сјајно су се држали и гинули (њих 650 од 1000), али се малодушна српска посада, састављена од народне војске, потпуно обезглавила и дала у бекство. То је и малобројне Русе натерало на повлачење, па су Турци освојили Ђунис лакше него што су се надали.“ (Историја српског народа, Српска књижевна задруга, Београд 1981, пета књига, први том, страна 389.).
Понесен тим и другим херојствима, Петар Иљич Чајковски компоновао је свој најбољи марш – Српско–руски марш, а прво извођење било је 5.новембра 1876.г. у Москви под управом Николаја Рубинштајна. У свету је тај марш фалсификован као Словенски марш (Петар П. Марјановић, „Политика“ 10.фебруар 2004.). Срби су се одужили и палим руским јунацима (као и својима), и великом Чајковском, тако што ништа нису учинили да се маршу врати српско-руско име. Колико се цени руско у Варварину, сведочи и чињеница да нисам позван на свечану седницу Скупштине општине као обновитељ руског споменика, који је био пред рушењем. А да ћириличка Русија тамо није у моди, сведоче и неуставне латиничке путне ознаке, па и она која помаже да се стигне до спомен-комплекса Саставци.
Немања Видић БРИСАЊЕ РУСКО-СРПСКОГ БРАТСТВА