ЗНАЧАЈ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМА Пише: Драгољуб Збиљић 1. Чија је неусавршена абецеда у нашем језику?
Повод за овај чланак јесу сербокроатистичке обмане о данашњем српском неуставном „богатству двоазбучја” – једином у Европи и престижном свету – које неупућени и даље пропагирају кроз сејање комунистичке и сербокроатистичке заблуде Србима, иако је очигледно да су и српски језик, и његова ћирилица и српски народ баш у време „равноправности двају писама” и „богатства двоазбучја” стигли до великог броја народних кухиња у којима све већи број Срба тражи спас, а од српског језика имамо све више нових „језика”, уз чињеницу да српска култура пада на све ниже гране, српски лекторати по свету се укидају, а уместо њих уводе се лекторати за „хрватски језик” који данас има „само” једно писмо, баш као и сви други престижни језици Европе и света. Неки српски филолози никако да схвате да је бесмислено странце „учити”, али и Србе, да треба да савладавају само за српски језик два писма, кад два писма језику нису потребна. Они не схватају да може новопронађена од њих „српска латиница” бити и сто пута српска, па чак и „Вукова”, а да је по српски језик, српски народ и миленијумско српско писмо ћирилицу погубно да је „богатством двоазбвучја” своде на занемарљив проценат у општој употреби српскога језика по принципу да се писмо и параписмо не могу трпети као алтернативна писма у једном језику. Они не схватају зашто се најбогатији народи и материјално, и духовно и у култури тако ретко (у Европи нико живи) не грабе за „богатство двоазбучја”. Кад би то уистину било некакво стварно богатство, Американци би се награбили стотине писама по свету, а не би у свом (енглеском) језику користили „само једно” – енглеску абецеду. Сербокроатистички двописни жал за решењем питања писма никако да ишчили из глава неких српских фиололога који нас и даље уче да смо само ми Срби у престижном свету чак „привилеговани” тиме што нам задржавају два „српскохрватска писма” и у српском језику. Није им довољно српско миленијумско писмо, него морају да уз њега поставе и параписмо које се зове „Латиничко писмо из српско-хрватског језичког заједништва” (Правопис српскога језика, МС, Ниви Сад, 2010, стр. 17). Превише је очигледно дубоко утемељено „сазнање” из сербокроатистике, па је и данас термин српски језик само формалан назив, а српска званична, институционална лингвистика суштински и даље наставља сербокроатистику као српски лингвистички правац који се појавио убрзо после Вукове смрти (видети данашњи уџбеник за осми разред, Завод за уџбенике, Београд, 2010, стр. 16, 26). 2. Народна воља и Устав не смеју се газити Покрет за суштинско враћање ћирилице Србима у стандардни језик заснива се на већинској народној вољи која је референдумски изгласала Устав Републике Србије (2006), који је у Члану 10, после укидања назива „српскохрватски језик” и враћања изворног назива „српски језик”, вратио ћириличко једноазбучје. Та одлука је апсолутно у складу с целокупном праксом европских језика и народа у решењу питања писма, а и у целом престижном свету то је практично правило: један језик има једно писмо, без параписма. Јер, два писма у једном народу и његовом језику нису уобичајена, престижна и природна појава. Ћириличко једноазбучје је иначе у Србији владало све до 1918. године, до стварања Југославије и назива најпре „српско-хрватско-словеначки језик”, а онда „српскохрватски/хрватскосрпски“. 3. Разлика у појединостима између два покрета То је оно у чему ова два покрета потпуно исто мисле. А разликују се само у неколиким појединостима: 1. у погледу данашњег решења питања писма српскога језика, 2. у погледу његових изговора и 3. у погледу значаја писма у језику. Покрет за обнову србистике, наиме, сматра да се у српском језику, готово исто као у време српскохрватског језика, нема шта мењати даље у стандарду ни кад је реч о изговору ни кад је реч о писму. Значи, тај покрет је за задржавање двојности и разједињености српскога народа који треба у стандарду да и даље буде и двоизговоран и двописмен. То је, у ствари, делимично у складу с Новосадским договором (два изговора и два писма за један, само српски народ). Покрет за враћање ћирилице јесте за то да Срби у свом стандардном језику крену у ново обједињавање и уједначавање, односно у оно што је Вук урадио (једно писмо – ћирилица; нема изричите Вукове потврде да је он српску латиницу, то је он сaм врло јасно имплиците рекао када је тражио од Људевита Гаја да у српској и хрватској латиници замени или преуреди 13 знакова, па да то латиничко писмо буде најсавршеније међу другим словенским латиничким писмима. Није, ваљда, Вук био толико невешт да сачини неку абецеду, па да мора од Гаја да тражи да буде исправљен у 13 знакова – пола абецеде!? Вук јесте само обећавао да ће за Србе „римскога закона” сачинити латиницу, али то никада није и урадио (Радоје Симић и Драгољуб Збиљић ту бесмислицу о латиничкој „вуковици” истраживачким путем су обесмислили, први 2005. други 2009. године). 4. Покрет за враћање ћирилице је на Вуковом путу Покрет за враћање ћирилице Србима и српском језику јесте још у нечему различит од Покрета за обнову србистике. Он је за даљу стандардну доградњу српског језика у Вуковом смеру, тј. да се српски језик сведе, само у стандардном језику, а не у свему другоме, на један изговор, а то је и Вук Стеф. Караџић предлагао. И није он то случајно предлагао. Он је, свакако, осетио својим истанчаним осећајем за важну улогу језика, иако није имао високе школе, да је двоизговорност у стандардном језику минус, а не добитак. И Вук је предлагао свој завичајни изговор – (и)јекавски, а Покрет за враћање ћирилице Србима доказује да је физиолошки, биолошки и, с обзиром на лакоћу изговора, данас боље да се Срби у свом стандардном језику обједине око екавског изговора, али – ако би се доказало да је боље да то учине око (и)јекавског, да се приклоне Вуковом предлогу. Бојазан у Покрету за обнову србистике да бисмо тако „предали Хрватима језик” бесмислена је не само зато што су Хрвати тај наш језик већ одавно узели за свој стандардни језик него и зато што ми не можемо стати у свом језику у даљој стандардизацији због страха од тога шта ће да каже неко ко је наш језик преименовао. Ми се не можемо према њима управљати нити ћемо сачувати свој језик ако размишљамо само о томе шта ће други који су нам већ узели и(ли) преименовали језик да кажу. Срби морају бити самостални у даљој стандардизацији свога језика. Бесмислено је да и даље само ми Срби будемо разједињени у изговору, а да су сви други који су преименовали наш језик обједињени око једног изговора (и Хрвати, и Бошњаци, и Црногорци). 5. Двоазбучност је и неприродна и непотребна Једина у Европи и целом престижном свету, двоазбучност у српском језику је неприродна, непрактична и за дужи рок немогућа. Настављањем преузимања латиничког писма од Срба католика и Хрвата нема лингвистичког, али ни икаквог националног и политичког смисла не само зато што је Срба католика данас сувише мало који се изјашњавају као Срби, па је ваљда природније и разумније да се усвоји писмо које Срби користе у огромној већини све до комуниста коју су насилно наметали латиницу и православним Србима. Нико Србима не може забранити да уче и латиничко писмо у верзији коју користе Срби католици и Хрвати, али с обзиром на то да има значаја да се и Срби као народ обједине у писму, ред је да то писмо буде ћирилица, а не да уз ћириличко писмо буде „равноправно“ латиничко параписмо, јер два писма у једном језику никако не могу бити равноправна, јер једно друго обавезно у употреби искључују. Зато је неприродно и несувисло да писма буду у алтернативној улози баш као што ни једну државу и њен народ не могу да чувају две војске – војска и паравојска. На исти начин потпуно су непотребна једном језику два писма. 6. Вук је ћирилицу у 2. издању Српског рјечника
коначно назвао „српском”, а латиницу „хрватском” Уз то, не може се олако занемарити чињеница из последњег најважнијег дела Вука Стефановића Караџића – другог издања Српскогрјечника (1852) да се он определио да је његова ћирилица – српска, а да је латиница коју Вуку приписује Покрет за опбнову србистике без експлицитног доказа – само хрватска. И код Белића је Вукова ћирилица само – српска, а Гајева латиница је само – хрватска (А. Белић – А. Жежељ, Граматика српскохрватског језика за I разред средњих школа, Београд, 1940, стр. 10) Тешко је поверовати да ни Вук Стефановић Караџић ни Александар Белић некада нису знали чија су то писма, и да ни данас то не знају лингвисти као што су Д. Петровић и М. Ковачевић! А, уз то, ми сматрамо да за данашње решење питања писма у српском језику како предвиђа Члан 10. Устава Србије и светска престижна пракса, од минорне је важности и неко новооткривено сазнање чија је та латиница и ко ју је употребљавао или је и данас употребљава. Срби не треба да решавју питање писма у свом језику како не раде лингвисти у било ком европском језику. Треба схватити заблуду – за „богатством двоазбучја” ниједан други народ се у Европи није пограбио.
Изван институционалне српске лингвистике, која се још заснива на Новосадском
договору (1954) и сербокроатистици, постоје и два посебна ванинституционална „лингвистичка правца”. Један је Покрет за обнову србистике, а други покрет за суштинско враћање српском језику и за враћање ћирилице у српски језик, тј. Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица”. Између ова два покрета постоје само две битне разлике. Реч је о модерном довршавању стандардизације српског језика који је једини у Европи, али и у светским оквирима недовољно уједначен. Реч је о уклањању изговорне и словне разлике међу Србима које не постоје ни у једном стандардном језику у Европи. Дакле, ова два покрета разликују се у овоме: Покрет за обнову србистике јесте за то да се ништа не дира у двојном изговору стандардног српског језика Срба, као и у двописму. Покрет за суштинско враћање једноазбучја у ћирилици и
за српски језик (а не да остане све мањи проценат ћирилице данас у Србији, а тренутно је нема ни 10 одсто), као и за избор једног стандардног изговора за стнадардни језик (не и за сваку другу употребу језика) – или екавског или ијекавског. Покрет за враћање ћирилице Србима, у ствари, залаже се и у томе за суштинско изворно опредељење Вука Караџића, тј. за Вуков(ск)о решење питања изговора у књижевном језику. Разликује се од Вука само у једноме. Покрет за враћање ћирилице убеђен је да из физиолошких разлога, биолошких, као и из лакоће једног изговора – екавског у односу на други изговор – (и)јекавски, Срби данас треба да се обједине око екавског изговора, али – понављамо – само у стандардном језику, а не, на пример, у књижевности и другим областима употребе језика. А то значи да се не укида ниједно наречје, него се само српски језик довршава у стандардизацији, а српски народ чини јединственијим у ономе у чему су се сви други народи Европе давно објединили. Покрет за враћање ћирилице Србима у ствари је више вуковски од Покрета за обнову србистике. У свему другоме кључноме ова два ванинституционална покрета који чине „слободни грађани” и професори српскога језика врло су слична, чак подударна.
До тада, па и до Новосадског договора 1954. године сви Срби православци, али и Срби муслимани користили су ћирилицу као једино писмо у свом језику. Наравно, ретки појединци су писали латиницом, али појединачни случајеви само потврђују правило. Све до 1918. године латиница у Србији у српском језику није коришћена у званичном, службеном, јавном (што је све једно исто) језику. Латиница је у Србију први пут као једино писмо ушла заједно с бајонетима аустроугарских војника чија је окупаторска власт у Србији, али и на свим подручјима где се користи(о) српски језик, одмах (1916-1918) ћирилицу званично, законски забранила а увела данашње национално општехрватско писмо латиницу, која јесте и српска у том смислу што су је користили Срби католици.
Оба споменута покрета залажу се јединствено (додуше без неке званичне сарадње) за то да српска институционална лингвистика о српском језику најзад искорачи из готово стогодишње српске сербокроатистике која је налегла на идеју Ватрослава Јагића како да српском народу одузме суверенитет над српским језиком, тј. да српски језик није само српски, него је „заједнички језик”, тј. и српски и хрватски. То се у време Вука Караџића, за његовог живота, није могло спровести, јер се тада у европској и светској лингвистици тачно знало да је штокавски српски језик само српски, а да је чакавски хрватски језик само хрватски. Та идеја о „заједничком језику Срба и Хрвата” није могла бити званично и суштински спроведена све до појаве југословенске идеје коју су Хрвати мудро наметнули Србима и тако су коначно у Југославији успели да озваниче Јагићево тумачење да је језик Срба и језик Хрвата – „заједнички језик”. Он додуше и данас јесте у стандарду „заједнички” (иако су то формално два језичка стнадрада) баш колико је заједнички енгелски језик Енглезима и Американцима јер су Американци задржали енглески језик као свој службени језик у Америци. Или, данашњи језик Срба и Хрвата, на пример, „заједнички“ је баш колико је заједнички језик Немаца и Аустријанаца, али је тај језик задржао изворно име немачки језик, као што је језик Американаца изворно енглески језик, или као што је, свакако, изворно српски језик и данашњи тзв. „босански/бошњачки“, и „црногорски језик“ који су, једноставно, преименовани према новоуспостављеним нацијама које су изворно Срби. Баш као што је данас део Хрвати пореклом од Срба католика.
Покрет за враћање Србима и српском језику ћирилице (данас је у Србији већ нема у општој употреби ни 10 одсто) не може да врати међу Србе у Србији ћирилицу, јер и српска институционална лингвистика, потпуно подударно с Покеретом за обнову србистике, сматра да за лингвисте народна воља и Устав не значе ништа, па су и у измењеном и допуњеном Правопису српскога језика (2010, стр. 17) оставили оба писма иако су, додуше, записали да се ћирилица „одавно маргинализује и у Србији”, али сматрају да је тих њених данашњих 10 процената у јавној (општој) употреби сасвим довољно да се она не сматра угроженом! Покрет за враћање ћирилице Србима сматра да, у складу са одредбом у Члану 10. Устава Србије, а који је апсолутно усклађен у решењу питања писма српског језика са светском престижном праксом у решавању питања писма свих престижних појединачних језика, треба српски језик вратити пракси каква је владала у време Вука у Србији и код свих православних Срба изван Србије који су све до 1918. па и до 1954. године и нешто после тога свој језик писали у апсолутној већини (ако не баш и сви) српском ћирилицом.. Дакле да, у складу с реченим, буде и српски језик једноазбучан у стандарду. Наравно, то не значи никакву забрану ничијег другог писма у другим језицима, јер ни други народи нису збранили ничије писмо тиме што су сви решили питање писма својих језика у једноазбучју.
Ту је разлика међу овим покеретима. Да бисмо сачували баштину на Ћирилици, која је много дужа и богатија од оне на латиници, јер православни Срби до комуниста нису ништа објављивали на латиничком писму у српском језику, неопходно је да и српски језик и српски народ има своје (као сви престижни језици) једно писмо. Појединци међу Србима православцима ако јесу писали латиницом – то су само изузеци који потврђује речено правило. Наравно, католички Срби јесу писали латиницом, али у Србији католика Срба готово да није било, па зато српски језик у Србији до комуниста није био двоазбучан. Бесмислено је памфлетски „оптуживати” било кога из Покрета за враћање ћирилице да је за то да се Хрватима „преда српска баштина на латиници”. То није могуће учинити по мишљењу ћириличара, али је проблем што се у свету оно што се објави на латиници, а на српском језику често „књижи” у хрватску културну баштину. Дакле, не чине то ћириличари, него то раде у међународним институцијама, јер је хрватски језик регистрован с латиницом, а српски језик с ћирилицом.
Наравно, то се преузимање баштине званично може избећи баш као што су избегли Хрвати. Они су у свом данашњем стандарду српскога језика названом „хрватски језик“ решили питање писма у складу с престижним светом – једноазбучјем, али су нагласили: све оно што су Хрвати до сада објавили на ћирилици – припада хрватској културној баштини. Ништа нама не смета да то исто запишемо, у обрнутом случају, у српском правопису. Овако, ако наставимо да једини и даље у Европи будемо двоазбучни, нама ће нестати ћирилица и наши потомци ће се крстити од чуда кад буду касније видели да је у нашим црквама све записано само на ћирилици, а наша деца неће знати да читају то што пише ћирилицом. Зато се Покрет за враћање ћирилице залаже да се и Срби у решењу питања писма приклоне једноазбучју као што се томе природном решењу приклонио сав престижан свет у својим језицима.
Неправедно је, свакако, али и немогуће преузимање нечије баштине само на основу писма, јер писмо не одређује структуру и природу било ког језика, а ми подржавамо мудру идеју једног русисте по основном звању, који исправно резонује у лингвистичкој тврдњи: „чији језик онога и писма“, а пошто је преименован српски језик у „хрватски језик“, латиница која јесте и хрватска мора да буде и српска.
Међутим, проблем је ту лингвистички у нечем врло озбиљном када он тражи „Васпостављање ћирилице као српског националног писма у српској држави и српској култури“ (Р. Маројевић, Ћирилицана раскршћу векова, Горњи Милановац 1991: 17). Невоља је у лингвистичком и природном проблему, јер поновно „васпостављање ћирилице као националног писма у српском језику, српској држави и српској култури“ уопште није могуће у „богатству двоазбучја“, поготово кад и Р. Маројевић зна (писао је давно о томе) да је ћирилица у Србији у великом проценту већ потиснута,а из неких области потпуно је избачена из употребе. То је природно кад имате војску и паравојску у једној држави – јача паравојска (јаче по вековним притисцима да се замени ћирилица у српском језику латиницом) потискује војску, тј. писмо се потискује вековима протежираним латиничким параписмом.
Занимљива је чињеница да је главни вођа Покрета за обнову србистике објавио прилично обимну књигу (П. Милосављевић, Српскаписма, Бања Лука, 2006) у којој тек на пола странице ситнијим словима стидљиво спомиње прогон и законске забране српске ћирилице (у Аустроугарској, НДХ-у сл.) кроз векове, а понеко спочитава Удружењу „Ћирилица“ како тобож тражи забрану некакве латинице зато што предлаже да се поштује народна воља у Уставу наше државе и светска престрижна пракса у којој је једноазбучпје у једном језику сасвим уобичајено, природно решење питања писма, па нико није забранио нечије писмо тиме што је у свој језик унео једноазбучје. То је решење питања писма у свом језику, а не било каква забрана било чијег писма у било чијем језику.
У томе је главни неспоразум српских лингвиста са самима собом и са престижном праксом у Европи и свету. Додуше, лична нам је пријатност што је и П. Милосављевић у тексту на Видовдану у понедељак, 21. фебруара 2011. спомињао забране српске ћирилице кроз више векова од аустроугарске власти, а где су тек комунисти који су били највећи и најуспешнији затирачи српске ћирилице јер су јој супротставили алтернативну латиницу која је наметана најразличитијим методама, па и заблудама за све време њихове владавине. Раније је српски народ чак и под класичним окупацијама успевао боље да чува своје писмо него под комунистима у својој држави. Стога се треба само сетити да није нимало случајно и тек тако латиница (па ма чија да је, а општесрпска свакако није) преплавила целу Србију која је све до комуниста била у српском језику једноазбучна.
Милосављевићев је, по нашем мишљењу, највећи допринос у томе што је минуциозно доказао како је погрешно стотинак година тумачен Бечки књижевни договор на штету Срба и њиховог језика. Штета је што је и у раскринкавању Новосадског договора (1954) такође све добро у вези с језиком протумачио (в. Б. Радић, Разговори са Петром Милосављевићем– о „Новосадском скупу“, Београд, 2008, стр.55-79. Једино у речи о Новосадском договору, стр. 83-132. речене књиге) није довољно предочио шта је на том Договору урађено са српском ћирилицом. (То су истражили гдин Ј. Јањатовић и наша маленкост и објавили детаље из расправе (в. Књигу Д. Збиљића, Срби на туђем писму – о српским лингвистима у везиса Статутом АПВ, Нови Сад, 2010, стр. 106-149) која показује да је била иза затворених врата договорена сеча српске ћирилице у корист латинице, али да то буде, како је наведено, „постепено“. Међутим, у пракси је то убрзо, ипак, текло убрзано.
Покрет за обнову србистике сматра да су оба писма и ћирилица и латиница – српска и да треба оба да остану у употреби, баш као у „српскохрватском језику”. Ми знамо да су Срби католици били први Срби којима је наметнуто латинско (латиничко) писмо. Они су га више силом него милом прихватили и касније су углавном напустили ћирилицу и писали су своја дела латиницом. (Наравно, ако се неко данас изјашњава као Србин католичке вере, наравно да је то његово писмо, па се у том смислу може рећи да је та латиница српско писмо, али србокатоличко. За ћирилицу, пак, није, ваљда, никоме спорно да је од краја 9. века општесрпско писмо, јер су се њиме служили и Срби католици, једно време и део Хрвата је писао ћирилицом, касније Срби муслимани и, наравно, првенествено и пре свега Срби православци. Да би Срби примили католичку веру, разуме се да се подразумевало да им се прво наметне латинско писмо. Латинско писмо намеће се Србима још од 11. века и насилно, и политички и у време комуниста посебно преко заблуде о „богатству двоазбучја”. Срби православци су били дуго под турском окупацијом, па су, на неки начин, били „склоњени” од наметња латинице, док су католички Срби били једноставно директно упућени на замењивање ћирилице латиницом и тај процес је код њих много лакше завршен. Нажалост, милом или силом, у огромној већини Срби католици су касније ушли у хрватски национални копус, а то је било олакшано у часу када су Срби католици већ користили латиницу, а Хрвати су такође користили латиницу и, уз то, примили су, како су они изјављивали у почетку – „пригерлили” српски (вуковски, штокавски) језик. И ми Срби ништа против тога данас не можемо. Те Србе не може нико вратити у српски национални корпус, поготово откада је огромна већина српског православног народа изгнана из Хрватске 1995. године. (Свакако, Срби некатолици никада нису ни покушавали да Србе католике врате у своју изворну нацију. То се без насиља никада и нигде не би могло ни учинити. Уосталом Срби су увек у историји били толерантни према другима, па и према људима
друге вере, а доказ томе је и тај што је на овим просторима само српски народ тако често асимилован у друге нације. Тако испада да је српски народ и данас толерантнији према другима, него према самима себи када неки Срби „мисле друкчије”. Друкчије мишљење изазива код многих данашњих Срба „бес”.
Покрет за обнову србистике и Покрет за враћање ћирилице Србима разликују се још само у једноме. Реч је о данашњем решењу питања писма у стандардном српском језику. Наиме, Покрет за враћање ћирилице сматра да се српски народ још није, једини у Европи, довољно, а у неким елементима ни минимално, уједначио у језику и писму. Нема ниједног другог народа у Европи који свој језик различито изговара и различитим словима пише. Чак и за разлику од Хрвата, Бошњака и Црногораца који су се у свом (изворно српском, разуме се) језику одавно објединили у једном – (и)јекавском изговору, Срби су једини, и поред Вуковог друкчијег предлога, остали нејединствени и међу собом различити, па су, на неки начин, Срби из Хрватске ближи по тој одредници с Хрватима, него са својим сународницима у Србији.
Покрет за враћање ћирилице залаже се да нико нема права да противуречи народној већинској вољи у Србији преточеној у референдумски усвојеном Уставу Републике Србије, који је у Члану 10. вратио језик свих Срба православаца на једноазбучје које је у Србији владало све до стварања тзв. српскохрватског језика, а практично и нешто после Новосадског договора Срби православци су свој језик писали само ћирилицом.
Понављамо за недобронамерне (ако их има) да је сасвим једно писати свој језик једним писмом, а сасвим је друго научити и знати још нечији језик и било које друго писмо. Треба имати у виду да је српска ћирилица и од страних истраживача оцењена као најсавршеније писмо за природу српског језика и да лингвистички, али и национално и у сваком другом погледу апсолутно је неоправдано мењати и запостављати до ишчезнућа своје писмо, и то у 21. веку. Неки народи јесу раније мењали своја писма под утицајем са стране или из других разлога, али је то штетно радити у народу који се давно описменио и описмењава се на тако савршеном писму. Верзија латинице коју употребљавају Срби католици (ако их још изјашњених после Иве Андрића има живих) није довољно савршено писмо за природу српскога језика, а то је и Вук Караџић рекао предложивши споменутих 13 знакова у њој које би требало заменити, изменити, дорадити. Само та чињеница и Вукова тврдња која је остала записана довољна је да (по)сведочи да је бесмислено „оптуживати” данас Вука да је скрпио тако лошу абецеду. Та латиница, ни било која друга, никада није била општесрпско писмо. А под утицајем српских комуниста „интернационалаца” у време њихове дуге владавине, та лоше састављена,а протежирана на различите начине латиница просто је преплавила Србију и та бујица се непрекидно увећава и преплављује све брже многе области употребе српскога језика у Србији и у све већем броју области (п)остаје једино писмо.
Дакле од ћириличког једноазбучја све до Новосадског договора српски језик све брже и у Србији постаје једноазбучан, прецизније једноабецедан. Томе увелико кумују лингвисти који су једини сматрали да су изнад народне воље и Устава, па су и у измењеном и допуњеном Правопису српскога језика задржали и у српском језику, као у српскохрватском, ћирилицу и „Латиничко писмо из српско-хрватског језичког заједништва” (в. измењени и допуњени Правописсрпскога језика, Матица српска 2010, стр. 17) и његовим новим легализовањем у алтернативној улози у српском стандардном језику. Српски правописци су, тако, директно одузели сувереност српској ћирилици у српском језику, а та сувереност је гарантована реченим најновијим Уставом Републике Србије, усвојеном 2006. године на основу већинске народне воље изражене у одлуци да се српски језик пише његовим општесрпским писмом – српском ћирилицом (в. Члан 10. актуелног Устава Србије из 2006). Одређивање другог писма – абецеде „из српско-хрватског језичког заједништва” за писање српског језика противуречи, дакле, већинској народној вољи из Устава и противуречи светској престижној пракси у решавању питања писма, а све се завршава у великој културолошкој, цивилизацијској и општенационалној штети коју српски лингвисти наносе српском народу. То што они не разумеју да то све (наопако) тако чине и што не разумеју да је таква њихова лингвистика, на одређен начин, квислиншка лингвистика – не значи да се те чињенице у вези с таквом штетом која се наноси српском народу, српском језику и општесрпском писму ћирилици смеју занемари(ва)ти.
Истина, треба имати у виду да нису лингвисти ни у Покрету за обнову србистике ни у Покрету за враћање ћирилице измислили ништа посебно ново, јер су о наметању латинице Србима, о насиљу над ћирилицом, па и забранама ћирилице насиљем, уредбама и законима (Аустроугарска, НДХ, комунисти забраном донетом „иза врата“ итд. – о чему Покрет за обнову србистике ретко или никако не говори), као и о „крађи српског језика”, други су већ говорили и писали пре њих. У Покрету за враћање ћирилице само су наставили њихову борбу и истину кроз нове аргументе зашто је важно чувати своје општенардоно писмо ћирилицу.
Још се у нечему разликују чланови Покрета за обнову србистике и Покрета за враћање ћирилице Србима и српском језику. Први покрет у писму не види никакав ни национални ни било који други значај. Писмо је за њих тек обичан знак, а језик је све. Покрет за враћање ћирилице, пак, сматра да језик без писма није довољно вредан, јер
би постојао само за слушање, али не и за трајање. Наиме, Покрет за враћање ћирилице и у томе је више вуковсвки од Покрета за обнову србистике. Покрет за враћање ћирилице, кад је реч о значају писма за народ и језик, сматра писмо врло значајним симболом за један народ и његов језик (Д. Петровић, Сумрак српске ћирилице – записи
о затирању српских националних симбола, 2005; Д. Збиљић, Српскилингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу – књига која је обесмислилапоследње двоазбучје у Европи, 2009), држи се Вуковог учења и наука који каже: „Што су гођ људи на овоме свијету измислили, ништа се не може успоредити с п и с м о м. Пријатељу или знанцу своме, који је на далеко преко бијелог свијета, послати мисли своје на комаду артије; читати, што су други писали прије двије иљаде година, и написати, да могу други послије неколико иљада година читати; то је наука, која ум људски превазилази, и могло би се рећи, да је онај, који је први њу измислио, био више Бог, него човек“ (Вук Стеф. Караџић, Први Српски буквар, Беч, 1827, 1).
Биће да је најпрецизнији одговор на питање чија је неусавршена абецеда у српском језику дао Покрет за враћање ћирилице Србима и српском језику – Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица” записавши да латиница јесте писмо српскога језика, али није писмо целокупног српског народа. То је прихватио један од најчистијих данас србиста у српској лингвистици проф. др Милош Ковачевић записавши: „Оба су, наиме, писма српскога језика. Обома се српски језик исписује. Али само је ћирилица српско писмо. Зато с њом у српској употреби српскога језика латиница и не може бити алтернативно, равноправно писмо. Ћирилица мора код Срба добити статус јединог службеног писма, док латиници сљедује само статус помоћног, секундарног писма српскога језика и кад га Срби употребљавају” (М. Ковачевић, Против неистина о српском језику, 2005: 153-154) и новосадски лингвиста Драгољуб Петровић који је записао: „У вези с тим треба ипак прецизирати: латиница јесте била и српско писмо, али само дотле док је било и Срба – католика, а откад су они ’отишли у Хрвате’ – ваља схватити да су они, сасвим легитимно, са собом однели и латиницу” (Д. Петровић, Сумрак српске ћирилице – записио затирању српских националних симбола, 2005: 57).
Очигледно, прави лингвисти и србистичари имају јасан ствав да латиница није српско писмо. Ми додајемо да поготово није никада била општесрпско писмо. За нас није спорно да се латиничко писмо данас користи као једино писмо у српском језику који је преименован у „хрватски језик” па је – чак и да није била писмо католичких Срба – по тој објективној нужности писмо српскога језика. А и да је то било једино писмо Срба католика, оно данас не може бити алтернативно српско писмо, јер зашто би данас Срби с миленујумског писма прешли на латиничко писмо кад је оно било у употреби малог броја Срба, поготово малог броја данас, после изведне масовне асимилације Срба католика у Хрвате. Зашто би данашњи Срби затирали своје хиљадугодишње писмо за рачун онога писма које су неупоредиво краће користили Срби католици који су у највећем броју „отишли у Хрвате”, како рече, проф. Петровић.
Толико на овом месту што се тиче подударности и разлике између два овде спомињана покрета. Очигледно је да има много сличности и мало озбиљних разлика, па би требало да се састану сви српски лингвисти и да – мирно и добронамерно, а не у нервози и „клановски” – расправе ова питања и да коначно изнађу најбоља решења како би се учинило оно што је најбоље могуће да се не наставља сиромашење и урушавање српског језика и затирање миленијумског писма међу Србима – српског Мркаљ-Вуковог савршеног састава српске ћирилице.
На овоме месту желимо да најавимо један мудро смишљен програм који садржи тридесет двојних појединости у којима су Срби остали закинути у јединству и довршавању своје нације у оквиру за њих несрећно саграђене па насилно и изнутра и споља разбијене бивше Југославије у току чијег трајања је свако светско таласање изазивало наше изгибије. Сачинио га је млади стручњак из више области Владислав Ђорђевић (име које ваља запамтити), који је с више страна сагледао наших 30 двојности поред којих не можемо постати модерна и јединствена европска нација и нормална држава. Међу тим разједињујућим појавама јесте и двописмо, тј. тзв. богатство двоазбучја које је једно од штетних појава, јер и оно умногоме утиче не само на деобу српскога народа него и на све жустрију несрећну „свађу”, па чак и претње и памфлетске нападе међу тобож образованим људима и професорима због различитих мишљења у време кад имамо толико важних послова да урадимо да бисмо напустили последње место у европској и светској обнови становништва. Било је чак и погрдних назива за проф. Петровића коме је, ваљда једином до сада из званичних институција које се баве српским језиком, успело да – на неки начин –„прокријумчари“ валидно и строго научно доказивање (Д. Петровић и С. Гудурић, Фонологија српскога језика – посебно у Петровићевом на педесетак страна Уводу, Београд, 2010, стр. 15-50) да је у хрватском језику све, па и писмо, српско. Учинио је то преко научних извора које су оставили и наши и страни лингвисти, иако су наше научне лингвистичке институције и даље склоне да српски и „хрватски језик“ тумаче као „заједнички“.
