Подаци:

  • Др. Ивана Рибара 115/б
  • 11070 Београд,Србија
  • 063/234-814 ; 063/384-020
  • info@cirilica-beograd.org
cirilica-logo/Ћирилица-заштитни знак

ne odrecimo se najsrpskijeg/не одрецимо се најсрпскијег

ЋИРИЛИЦА ЈЕ ВЕКОВИМА СРПСКИ СИМБОЛ

ЋИРИЛИЦА ЈЕ ВЕКОВИМА СРПСКИ СИМБОЛ

 

Заробљени Србин из Галиције писао је у ковитлацу Првог светског рата супрузи Мари: „Маро, да ми пишеш српски, јер ја сам Србин па нека дође ма која држава у Србију, ја сам Србин и као Србин ћу да умрем; ако ми српски не пишеш, немој да ми пишеш више!“

Господин Момчило Суботић је својим текстом Продужетак хрватске политике, који је објављен на сајту Видовдана, одговорио на мој текст „Драматичан позив лингвистичкој струци“, који је осврт на књигу Драгољуба Збиљића „Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу“, а објављен је у часопису „Политичка ревија“, бр. 04/2009. г. Такође је објављен и у часопису „Школски час српског језика и књижевности“, 5/2009.г.

Основна намера аутора била је да оспори главни став из мога текста да је једино српско писмо ћирилица и да она има обележје националног симбола, судбоносног за очување идентитета српског народа. Тај мој став је оквалификован као „продужетак хрватске политике“. До те квалификације дошао је без довођења у сумњу било ког мог аргумента, а камоли да је нешто доказано. Зато ћу овом приликом само дати осврт на оно што Суботић пише, а да бих то оспорио, позваћу се само на део чињеница из мог текста.

Пре свега, он је заборавио да наведе да су све Збиљићеве књиге прошле у гробној тишини, па сама чињеница да сам ја као дипломирани машински инжењер морао писати о поменутој његовој књизи, довољно говори о неодговорном односу лингвиста у вези са српским писмом. Наравно да се они нису могли оглашавати, јер све његове књиге сведоче о њиховој срамоти због нестајања ћирилице. Оне сведоче да он, а и сви ми остали који нисмо лингвисти, бранимо ћирилицу управо од лингвиста. Част изузецима, осим Збиљића, а то су, колико ми је познато, проф. Драгољуб Петровић из Новог Сада и проф. Милорад Телебак из Бањалуке. Највећа заслуга Збиљићева је у томе што је изнео у јавност многе лингвистичке чињенице и тумачења, чиме је омогућио да се и многи људи изван лингвистичке струке заинтересују за проблем нестајања српског писма и да се укључе у његову одбрану.

Одајем признање аутору што је после коментара на сајту Видовдана тихо одустао од основне поставке свог ментора проф. Милосављевића да Срби имају и своју латиницу, јер ју је створио Вук. Мало је било то што сам показао читаоцима како су ту поставку оборили проф. др Радоје Симић ( истакнути члан Покрета за обнову Србистике), Драгољуб Збиљић и Милослав Самарџић, па је Владислав Грујић морао написати да се Милосављевић у одбрани неодбрањивог служио фалсификатом.

У свом тексту г. Суботић се углавном бавио куцањем на отворена врата, јер је најамње 90% текста утрошио на питање језика, иако још није било ниједног коментара на сајту Видовдана, а ни другде, у коме се оспорава да се у Хрватској говори преименованом варијантом српског језика (његовим „заперком“ – леп израз проф. Петровића).

Одмах падају у очи следеће чињенице.

Прво, у тексту се не спомиње опредељење народа на референдуму за Устав 2006. г. када је он вратио српско име своме језику, које су му били одузели лингвисти, и вратио се једином општесрпском писму свог језика, које су лингвисти наумили заменити хрватском абецедом, и на томе раде од 1954. г. до данас. Чак се не спомиње ни уставна одредба о језику и писму, која је произашла из тог народног опредељења. Друго, не спомиње се насиље које је спровођено над ћирилицом нарочито лукаво и упорно после 1954. г. како би био отворен пут хрватској абецеди у српски језик, што траје до данашњег дана. Треће, у овом тексту, а и иначе у деловању Покрета за обнову србистике, нема ни говора о томе да је ћирилица угрожена насиљем и заблудама и да је треба спасавати, у ком смислу је и утврђена њена апсолутна уставна заштита. Напротив, њен нестанак се подразумева, и само се говори о томе да такав исход неће имати никаквих последица по очување националног идентитета Срба.

Српски народ као продужена рука хрватске политике

Поставља се врло једноставно питање: ако Покрет за обнову србистике може оптужити троје-четворо лингвиста и неколицину људи изван лингвистичке струке да су продужена рука хрватске политике у наметању Србима ћирилице као јединог њиховог писма, како је било могуће да они доведу у заблуду народну већину, и то у условима када их нико материјално не подржава и када тешко стижу до медија. Одговор на ово питање може се разумети из писма једног заробљеног Србина које је послао из Галиције 1917. г. својој жени, не знајући да су цензори на српским поштама цепали свако писмо послато на ћирилици, па му је она морала писати на латиници:

„Маро, да ми пишеш српски, јер ја сам Србин па нека дође ма која држава у Србију, ја сам Србин и као Србин ћу да умрем; ако ми српски не пишеш, немој да ми пишеш више.“

Када војник у далеком заробљеништву жељно очекује глас од најмилијих из отаџбинине, па овако пише о ћирилици, ми из Покрета за враћање ћирилице Србима доживљавамо је потпуно исто као и он: као саму суштину српског националног бића. Зато је из домена фантастике оптужба Милосављевића и његових следбеника, првенствено Душка Певуље из Бањалуке, Момчила Суботића и Бојана Радића, да смо ми продужена рука неке хрватске политике. Али не само хрватске, него и америчке политике, јер је Певуља на ТВ именовао Збиљића агентом ЦИА. Да Срби имају своју праву државу и да имају своје праве лингвисте, не би се уопште постављало питање које је српско писмо. Али пошто тога нема, плашим се да није довољно само навођење наведеног примера писања Србина из заробљеништва. Зато се морамо још позабавити наведеном тезом , и то следећи оно што је Суботић навео у свом чланку.

Он је написао да је пре стварања Југославије мало Срба у Хрватској писало ћирилицом, што је у директној супротности и с јавно изнесеним ставом двоазбучњака Милана Шипке да се у том периоду Срби западно од Дрине нису уопште служили латиницом.

Проф. књижевности Милосављевић је у својој књизи „Идеје југословенства и српска мисао“ храбро, али потпуно неосновано оспоравао и разумевање идеја југословенстава академика Крестића, највећег ауторитета по питању тумачења односа Срба и Хрвата у прошлости. Али још нисам видео да је неко оспоравао следећи његов закључак: када су Срби бранили свој индивидуалитет на територији данашње Хрватске, увек су бранили своју веру православну и ћирилицу. Па, да није можда и СПЦ продужена рука хрватске политике, јер она одувек има само једно своје писмо – свето ћирилицу?

Како је у Сјеничаку на Кордуну српски народ изнедрио реформатора ћирилице Саву Мркаља који је утро пут Вуку Караџићу за коначну реформу српске ћирилице која је доведена до статуса најсавршенијее азбуке на свету, ако је за Србе то писмо било нешто од споредног значаја?

Суђење у Загребу за „велеиздају“ због писања ћирилицом

Суботић није смео ни споменути, а камоли оспоравати доказе наведене у мом тексту да је Србима суђено у Загребу у чувеном „велеиздајничком процесу“ 1908-1909. г. и због тога што су ћирилицом исписивали имена своји насеља, улица, школа и сл.

Откуд ћириличке заставе навијача Црвене звезде у Београду на којима је писало : Книн, Задар , Шибеник, Вировитица, Доња Слатина, Воћин, Нашице и сл.?

Да не спомињем да су Србима забрањивали ћирилицу сви њихови непријатељи. У време НДХ она им је једном од првих усвојених закона Законском одредбом о забрани ћирилице најоштрије забрањена актом који је потписао поглавник др Анте Павелић 25. травња 1941, чимe је забрањена ћирилица и у приватној употреби, и черечена је и убијана заједно са Србима.

Суботић је, под утицајем Милосављевића, потпуно неистинито представио статус ћирилице у самој Хрватској у време Броза. У домену је уобразиље и фантазије да су Хрвати Србима смишљено и намерно наметали ћирилицу с циљем да стекну искључив суверенитет над латиницом и над језиком који су узели од Срба. Поред таквог наметања у Хрватској није било ниједних ћириличких новина и књига. Навео сам у оном свом тексту да је Србин Душан Драгосавац, комунистички кадар из НОБ-а, тек по силаску с власти јавно предложио да би макар једна страница „Вјесника“ могла бити ћириличка. Одговорио му је јавно у новинама Ивица Рачан да се неће дозволити обележавање Срба и њихово стављање у гето! Значи, да Срби не би били у гету, нису смели да користе ћирилицу!

Бесмислено је губити време и даље доказивати бесмисленост става да је именовање ћирилице јединим српским писмом продужена рука хрватске политике, али сам за крај оставио ову чињеницу. У Вуковару су Хрвати прошле године захтевали да се на референдуму одлучи о њиховом захтеву да се Србима забрани коришћење ћирилице.

Неистина о равноправности писама

У њиховом „Слову о српском језику“ пише: „Српски књижевни језик има два равноправна писма: ћирилицу и латиницу.“ Ако су мислили на равноправност у прошлости, та неистинитост је очигледна, али наводим и став њиховог патријарха Александра Белића који је у својој Граматици објављеној на годину дана пред Други светски рат – 1940. направио јасно још и тада познато разграничење: Срби се служе ћирилицом коју је приредио Вук Караџић, а Хрвати и Словценци латиницом коју је приредио Људевит Гај. Пре доласка комуниста на власт и сваки је српски сељак знао да је општесрпско писмо само ћирилица, па је прича о равноправности писама бесмислена. Ако су мислили на равноправност за време комунизма, она је била лажна, а смишљена је да би хрватска абецеда заменила српску ћирилицу. То су доказали Ђорђе Јањатовић и Драгољуб Збиљић у Збиљићевој књизи „Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Статутом АПВ“, и то цитирањем записника с Новосадског договора. Ако се мисли на данашњу равноправност, та неистина је још видљивија, и да би се спознала не треба уопште размишљати него само гледати. Види се да од 50 наслова идавачке куће Лагуна нема нема ниједног ћириличког. Видљиво је да у Уставу Републике Српске нема равноправности, него су у службеној употреби ћирилица и латиница. А ако се мисли на пожељну равноправност у будућности, њена лажност је очигледна из чињенице да Покрет не позива на спасавање ћирилице, него доказује да њено нестајање неће штетити Србима.

Оспоравање ћирилици као обележја националног симбола

Оспорава ми Суботић став да само ћирилица може спасити национални идентитет Срба, па чак да ми нису важне ни територије. Тако нешто нисам ни написао, него само ћирилицу сматрам, поред језика и вере, трећим стубом националног идентитета. У свом тексту навео сам да је Милосављевић написао у својој књизи „Идеје југословенства и српска мисао“ да је проф. др Лазо М. Костић највећи српски писац у емиграцији. Међутим, док Милосављевић тврди да ћирилица није српски национални симбол, Костић је о њој рекао и следеће:

„Сва наша писменост и сва наша култура у њој је изражена. Ми немамо у целој светској културној историји ништа пре ње, као што немамо ни ма шта ван ње. Наша видна култура с њом започиње, она се у ћирилици огледа.“

*

„Са појавом ћирилице су Срби културно настали, са њеним одрицањем они би културно нестали, престали би да егзистирају као самостална нација, самосталан културни индивидуалитет.“

И док је Милосављевић показивао љубав према хрватској абецеди још у младости као уредник латиничког часописа „Поља“, Костић је показао љубав према ћирилици и копањем по архивима у туђим земљама. Тако је у својој књизи „Чирилица и српство“ навео чак 76 примера да су се Срби у прошлости препознавали у ћирилици, а по њој су их препознавали и странци.

Запрепашћујућа је лакоћа код Суботића са којом би водио Србе у неизвесне експерименте, као што је замена ћириличког културног обрасца латиничким. Опет се позивам на свој текст у коме сам указао и на ово :

– Докле је у словенске земље стигло унијатство (данас екуменизам), дотле је стигла латиница, а сутра ће стићи и католичанство.

– Све што се одвојило од Срба отишло је с латиницом.

– И када данас Срби хоће да оду од самих себе расрбљавањем, одлазе у латиници.

– Литвански песник Томас Венцлова је изјавио „Новостима“ да је Русија хтела да преведе Литванце у православље наметањем ћирилице.

Ето, довршава се латиничење Војводине, а и остали део Србије је близу тога. Томе доприносе и избеглице из Хрватске, па и сам Суботић, који су махом тамо избегли, а заборавили су на значај ћирилице за Србе. Између осталог, радо читају латинички „Прес“ и „Блиц“, док пада продаја ћириличких „Новости“. Тако данас сами Срби у својој држави изводе радове свог расрбљавања латиницом за туђи интерес, а док су живели у туђој царевини то је морала радити Марија Терезија. Она им је некад забрањивала српско писмо „да би се уједначиле културе Срема, Баната, Бачке, Барање, Славоније и Хрватске.“ И име новосадског моста „Цар Фрањо Фердинанд“ је у том духу. То уједначавање значи изгон ћирилице, јер је незамисливо да се северни део Србије одвоји од ње у том (ћириличком) писму. Оно у јавној употреби сведочи о томе колико су Срем, Банат и Бачка још српски (иако тамо апослутну већину чине Срби).

Суботић је прочитао у мом тексту сведочење владике Јефрема да га је важан човек из окупационе власти храбрио да не треба Срби да се у Републици Српској плаше унитаризације јер имају свој „кинески зид – ћирилицу“. Али тамошњи следбеник Милосављевића проф. др Душко Певуља и други професори не мисле тако, па Република Српска није омеђена ћирилицом. Странац је боље знао од њих па им је индиректно рекао да ћирилица чува српски језик и српски народ, да се он не би назвао босанским на целој територији БиХ, како се данас зове у Федерацији БиХ. Али Суботић , Певуља и остали српски језикословци нису приметили да у Уставу Републике Српске више нема српског имена језика, него има језик српског народа. Заузети су заштитом неколико Срба католика. Ако Суботић ни то није разумео, не вреди да му износим нове доказе о ћирилици.

И понављам: истинском Србину је за разумевање ћирилице као националног симбола довољно оно писмо војника из заробљеништва.

Што се тиче моје незаинтересованости за српске територије, ја сам у рату за Републику Српску као резервни капетан водио извиднице. Нисам изгубио ниједну коту, а јесам изгубио два брата ћириличара, док је трећи тешки инвалид.

Милосављевић оптужио Србе за верску нетолеранцију

Пише Суботић да сам отписао Србе муслимане и Србе католике. Нисам се бавио никаквим отписивањем. Ја једино чврсто заступам став да ћирилица може опстати само као једино српско писмо, баш као што и сви други европски народи имају једно писмо, и да није оправдано одрећи се тог европског принципа остајући у српскохрватском заједништву зато што су некада латиницом писали Срби католици и Срби муслимани . Он се позива чак и на проф. Милоша Ковачевића доказујући да нису Срби једини на свету са два писма, а неки латиничари помињу Јужну Кореју и Јапан. Добио сам тумачење Корејца на Филолошком факултету у Београду, чије је уметничко име Богољуб, да у корејском језику има једно писмо. У јапанском језику имају три писма, али се међусобно не сукобљавају јер није реч о нашем двоазбучју, него се сва три писма допуњују у истом тексту. (Ето како неки наши лингвисти познају лингвистику и писмо, а ја, инжењер, знам да су то погрешно чули од англисте Ранка Бугарског, једног од водећих двоазбучњака код нас који све своје књиге објављује, кад се пита, само на латиници. Нека он поучи Енглезе и Американце као стручњак за енгелски језик, па нека им тамо саветује два писма у једном језику.) Али нема ниједног другог примера у свету да је једном народу без рата насиљем наметнуто туђе писмо с намером да временом потпуно затре домаће. Од Покрета још нисам чуо за мене и за многе друге важан податак колико има још неасимилованих живих изјашњених Срба католика. Додуше, написао је Суботић: „А да је то питање тек отворено могу да потврде и књиге Борака и Жутића.“ Таква аргументација доктора наука је у најмању руку неозбиљна.

Суботић је написао: „У принципу, у званичној и незваничној политици, сви католици српског језика третирани су као Хрвати.“ То није резултат српске нетолеранције, него су ти људи тако третирани зато што су се осећали Хрватима.

Такође тврдим на основу свега што сам прочитао, и на основу сопствених многобројних контаката са Хрватима и муслиманима да ниједан Србин није напустио своју православну веру због њене нетолеранције, него због свог интереса и притисака с друге стране. А када су Срби већ напустили веру својих прадедова, нико им није замерио што се и даље осећају као Срби. И није истина оно што пише Милосављевић у својој књизи „Идеје југословенства и српска мисао“, стр. 42. и 43. да је проблем код православних Срба у томе што не сматрају Србима оне људе који су прешли у муслиманску и католичку веру, него је истина да се они више не одазивају на српско име. За њих је увреда када их Срби подсећају на њихово порекло, па је неозбиљна српска стратегија коју предлаже Милосављевић: „... да, уз један језик, и верску толеранцију, нико ни од кога не страда, да сваком појединцу, било које вере или социјалног статуса, национална заједница буде пространа докле се и његов језик протеже.“ Да ли су можда Срби криви што муслимани не признају да говоре српским језиком, или би све испало друкчије да су их убеђивали толерантни Срби Суботић и Милосављевић?

Ради разумевања српске верске толеранције, наводим следеће чињенице. Током последњег рата била је у Дервенти видовданска свечаност и читана су имена победничке фудбалске екипе Војске Републике Српске. Када се водитељка преварила па рекла ногометна екипа, цела сала је муњевито одговорила да није ногомет, него фудбал. А када је изговарала имена муслимана браће Грачанлић, аплауз је био као и за Србе. Током рата неки од њих су се вратили у православну веру. Касније су се неки предомислили, а неки остали у прадедовској вери.Све по њиховој слободној вољи, и уз потпуно разумевање Срба за сваку опцију.

Ево још текста проф. Милосављевића који сведочи да он потпуно неправедно оптужује Србе за нетолеранцију, и да су због тога кажњени:

„Готово сви европски народи имали су своје верске ратове у прошлости. Али су сви они те сукобе превазишли тако што су се интегрисали на основу језика и на принципу верске толеранције... Па ако то знамо и имамо у виду, дужност нам је да у своје душе и поимање односа не уносимо маглу и страсти, да не правимо сукобе, јер се на обманама и голој пропаганди и празној реторици ништа вредно не постиже ... Срби треба и у овој области да се понашају и раде како то чине и други европски народи... Ставови које управо износим били су ставови и Вука Караџића и слависта 19. века. Тих ставова није се одрекао ниједан други европски народ. Срби који гласно славе Вука, историјски су кажњени што његове ставове нису спроводили и не спроводе у дело.“

У чему се то Срби не понашају као други европски народи, осим што су једино они приграбили себи још једно туђе писмо?

А пошто Суботић спомиње и друге словенске народе, препоручујем му да се информише какав прогон је спровођен у Пољској против Пољске православне цркве и њеног народа у тој вери.Све то чини она иста католичка црква коју је Милосављевић аминовао од било какве одговорности за Јасеновац и остала српска стратишта. Она иста Католичка црква која је 1060. г. забранила коришћење ћирилице и назвала је „ђаволовим изумом, а Методија јеретиком“.

Суботић признаје подвалу у језику, али не и у писму.

Десет година редовно су одржавани симпозијуми о ћирилици, и Збиљић је написао десетину књига са главном поруком: „српски лингвсти двоазбучјем затиру ћирилицу“. За то време једноазбучју се вратио само покојни мр Бранислав Брборић који је један од ретких српских лингвиста који је и сам грешио дуго кад је реч о двоазбучју, као и сви други, али је он смогао снаге да се на крају исправи и с Удружењем „Ћирилица“ био је, као важан делатник у Министарстрву културе Србије, успоставио с Удружењем и са Збиљићем коректну сарадњу. Верујемо да ће се и други исправити, али не би смели много да касне. У међувремену је измењен и допуњен „Правопис Матице српске“ (крајем 2010), али је на главном питању – решењу опитања писма остао двоазбучан као у „српскохрватском језику“ и, тако, грубо прекршио Члан 10. Устава Србије. А наша „најпаметнија“ институција САНУ наставила је да негује ћутологију у вези с писмом и накарадним називом језика и у свом 18. тому „Речника српскохрватског народног и књижевног језика“. Све је то утицало да променим свој речник у обраћању тим институцијама, којима у погледу језика и писма не признајем национални карактер. Тако сам и у свом тексту који оспорава Суботић писао о лингвистичкој подвали, да би народ лакше разумео суштину.Због таквих израза осуђују ме и неки чланови Покрета за враћање ћирилице Србима, али не одступам од њих јер њени таманитељи већ 10 година не чују вапај народа за спасавање ћирилице, него газе његову вољу кршењем Устава. Суботић прихвата мој израз подвала, али не у вези с писмом, него само у вези с језиком. Подвала је у томе што лингвисти желе сакрити своју одговорност за латинизацију српског народа, а то је најлакше учинити именовањем овог окупаторског писма српским.

Србистика без ћирилице је лажна наука

Суботић назива пошашћу референдумско определење српског народа за ћирилицу као једино своје писмо. Чак храбри народ да ће ћириличка пошаст проћи као и пошаст у вези с једнонаречјем у српском језику. Као доктор наука требало би да зна да је Вук предложио једнонаречје у стандарду српског језика, а нико не тражи забрану употребе свих трију наречја у другим видовима језика, чиме замењују тезе, како су говорили комунисти који су то највише волели да раде, па и у вези с том пошасти и писмом стоји насупрот том српском генију. Ја због тога не могу и не желим олако рећи да су он и читав Покрет за обнову србистике продужена рука хрватске политике, али могу рећи да је србистика без ћирилице лажна наука. Осим што на овај начин грубо и недопустиво ниподаштава политичку вољу већинског дела народа изван лингвистичке струке, Суботић је индиректно послао поруку да треба наставити кршење Устава, „јер ће све ово проћи“.

Светли примери за истицање

A да професори нелингвисти сасвим супротно, а ваљано и у складу с Уставом доживљавају уставну заштиту ћирилице, сведочи и обраћање декана Медицинског факултета у Крагујевцу Удружењу „Ћирилица“ Београд:

„Поштовани госп. Видићу!

Част ми је да Вам саопштим да се на Медицинском факултету Универзитета у Крагујевцу користи искључиво ћирилица. Од 2005. године забрањено је да се заведе текст писан латиницом. То се односи на све и свакога. Све докторске дисертације, уџбеници, сва преписка, часописи и остало што се штампа, издаје и заводи у деловодни протокол и архиву писано је ћириличким писмом. Наравно да је наш сајт урађен ћирилицом (www.medf.kg.ac.rs). Ову праксу је недавно преузео и читав Универзитет.

Можда је то мало и недовољно, али смо у нашем дворишту то тако уредили.

Проф. др Небојша Арсенијевић, декан

П.С. Немојте да молите. Позовите се на Устав Србије. Нажалост, универзитети су легло скоројевића који би да буду баш све оно што збиља нису.“

То се зове одговоран човек и грађанин ове државе који штити и подржава правну државу у којој живи и ради – додајемо ми.

Или светао пример проф. др Слободана Антонића, који је пре три године у интервјуу „Геополитици“ рекао да су све његове дотадашње књиге биле на латиници, јер је мислио да је то свеједно. Сада види да није свеједно, па ће све будуће, обећава, бити ћириличке. И још је додао да требамо пружити отпор ћирилицом. Објављен му је одличан чланак у „Печату“ под наслобом „Латинизација детињства“, после чега су у књижари „Грађевинска књига“ у Београду све сликовнице ћириличке.

Лингвисти на крају, јер су сами себе, по заслузи, поставили на то место

По питању писма за главнину лингвиста сматрам да и даље настављају да чине велику штету српском националном интересу. Поготово после доношења неуставних измена и допуна „Правописа српскога језика“ и давањем подршке том асполутно неуставном документу у решењу питања писма. Изгледа да се од њих тешко може очекивати ишта озбиљно и корисно. Овом прилико их спомињем само зато што ме, у вези с мојим нападима на њих, непотребно прозвао госп. Суботић.

Петар Милосављевић је један од ретких филолога (можда и једини) који уз Ранка Бугарског тврди да ћирилица нема обележје националног симбола, и тиме представља највећу опасност по српско писмо. Он га не брани ни реда ради. Његово учење, које у Републици Српској преноси проф. др Душко Певуља, одлучујуће је за кратко време после брзог опоравка донело нову катастрофу српском писму.

Радмило Маројевић је на једној трибини у Београду рекао да треба чувати ћирилицу, али не на рачун латинице.Тиме он вређа народну интелигенцију, јер свако зна да је српско писмо угрожено управо од ове латинице, а не од јапанског или кинеског писма. Тако кажу и многи други, што значи да су за латиницу, а за наставак даљег окончања затирања ћирилице. Они спомену ћирилицу тек узгред да заметну траг.

О лингвисту Милоша Ковачевића отимају се и Покрет за србистику и Покрет за ћирилицу, али је од њега, бојим се, мала вајда. Следећи правилну мисао Маројевића да је писмо онога чији је језик, написао је у својој књижици „Српски језик и српски језици“ да српски језик има два писма. Ту је написао да се у Хрватској, БиХ и Црној Гори говори преименованим варијантама српског језика, а пошто уз те варијанте иде латиница он је извео погрешан закључак да срски језик има два писма. Да се држао логике морао је рећи да се српски језик служи ћирилицом, а преименоване варијанте српског језика служе се латиницом. Исправно је говорио на симпозијуму посвећеном ћирилици у Новом Саду да је српско писмо ћирилица. Али још нисам чуо да је то рекао за неке новине , на ТВ или на радију. Откад је он дошао на Београдски универзитет заћутао је о ћирилици проф. др Михаило Шћепановић, који је не тако давно рекао за новине „Правду“ да се треба жртвовати за ћирилицу. Отписао сам му да је жртвовање узалудно ако се ћирилица брани у двоазбучју, а непотребно је ако се брани у једноазбучју. Као што је наводио Збиљић, Ковачевић је за то да ћирилица буде једино службено писмо, а латиница само као помоћно. Па и то не пије воду јер је сада само ћирилица у службеној употреби, а „помоћна“ латиница је дави још од Новосадског договора (1954).

Мато Пижурица је, веровали смо, велики поклоник ћирилице, али због јаког латиничког еснафа у коначном се определио за окупаторско писмо. Удружење „Ћирилица“ Београд ће се веома трудити да буду смењени он и Клајн, и да се не дозволи примена његовог правописа у српској просвети.

Док је у Уставу Србије био српскохрватски језик, Ранко Бугарски је говорио да је ова латиница српскохрватска. Када је од 2006. у Уставу за службени језик именован српски, он латиницу зове српском. Тога англисту цитира по питању писма српског језика италијаниста Клајн, а највише се открио када је рекао да се овом латинизацијом приближавамо цивилизацијском кругу.

Ту лингвисти нису ради кавзи,
Нит је рада власт која их плаћа,
Ал је рада Србадија љута,
Што предуго нема ћирилице!

Немања Видић,
„Ћирилица“ Београд.


Остани СРБин - пиши ћирилицом

Објављно и у магазину Видовдан,
у петак, 11 марта 2011 16:28

 
  

"Ћирилица" разно



 


Српски лингвисти

Српски лингвисти својим ћутањем су допринели да се нестајање ћирилице из јавног живота погрешно тумачи као слободна воља грађана.

Члан 10 Устава Србије

У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.

Један језик -
једно писмо

Суноврат ћирилице почиње двоазбучјем, а одговор:

Правило које влада у целој Европи: Један језик - једно писмо

Контакт

За све акције, идеје и предлоге које имате
у циљу да се прошири фронт одбране Ћирилице,
контактирајте нас кликом на КОНТАКТ
xml_get_current_column_number() = 10
xml_get_current_byte_index() = 1176