Ћирилица Београд

ВУКОВОЈ ЗАДУЖБИНИ

Удружење ЋИРИЛИЦА
11000 Београд, Др Ивана Рибара 115/б
063 234 814
info@cirilica-beograd.org
Бр 069/10
20.12.2010.

ВУКОВА ЗАДУЖБИНА - Београд
председник господин Матицки

        Поштовани господине Матицки!  

Захваљујемо се на Вашем недавном телефонском јављању и спремности да примите делегацију нашег Удружења.
Главно што бисмо желели сазнати је да ли Вукова задужбина заступа став академика Александра Белића из времена пре доласка на власт комуниста када је он у својој граматици из 1940. г. направио јасно разграничење: Срби се служе ћирилицом коју је реформисао Вук Караџић, а Хрвати и Словенци латиницом коју је приредио Људевит Гај. Или можда Вукова задужбина заступа став данашњих српских лингвиста да Срби имају и своју латиницу, па она и то писмо сматра делом Вукове заоставштине коју треба чувати.

Наше ставове у вези са одбраном ћирилице од српских лингвиста и српске државне власти изнели смо у обраћању Матици српској, а тај допис достављамо и Вама да бисмо уштедели на времену приликом одржавања састанка. Из тог дописа је видљиво да ми као главне кривце за страдање ћирилице именујемо темељне националне институције САНУ и Матицу српску.

Вукова задужбина је млада и као таква није могла раније допринети увођењу туђег писма у српски језик, али нам се чини да њен начин чувања ћирилице не води враћању српског писма у пуни живот, сагласно Уставу Србије, него да и она сматра победу хрватске латинице у Србији коначном, па на основу те њене надмоћи проглашава је и српским писмом. Односно, чини нам се да се чување ћирилице  своди на меру фолклорног (фрула, шајкача, кожни опанци), лингвисти ће њу још неко време звати првим писмом, што  значи само повремено брисање са ње прашине и паучине, што неће успорити  њено нестајање. До таквог виђења дошли смо на основу следећих чињеница:

а) Приликом одржавања манифестације Вуков сабор годинама се тамо није чула реч о ћирилици, као да није угрожена у толикој мери да је морала бити заштићена Уставом. Шта више, чланови удружења „Ћирилица“ су том приликом поставили и велики билборд  са Вуковим ликом, где му се котрља суза из ока, а доле он пита : ГДЕ ЈЕ МОЈА ЋИРИЛИЦА, али је организатор наредио склањање Вука да се порука не би видела на РТС.
б) Када Вукова задужбина презентује своје активности у јавности она готово редовно помиње српски језик а не и ћирилицу, иако је та двојност и условљеност утврђена чланом 10. Устава на следећи начин :

„ У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

То одвајање ћирилице од српског језика је неопходно да би сe oна маргинализовала, а како то изгледа када и сама држава следи лингвисте показаћемо на примеру   Закона о јавним набавкама, у коме неуставно пише да сва конкурсна документација мора бити на српском језику. Сагласно са Уставом  би било да је поменута и обавезност ћириличког писма, а зато што тога нема у Закону, нема ни ћирилице ни у једном поступку јавне набавке.
в)  На сајту Вукове задужбине истакнут је један од њених задатака Израда  предлога букварског – ћириличког и латиничког. Дакле, лингвисти су ову хрватску латиницу прво назвали српскохрватском (проф. др Ранко Бугарски) док је овде био вештачки српскохрватски језик, а када га је народ пре 4 године на референдуму преименовао у српски, прогласили су је српском. Вукова задужбина је онда показала завидну храброст увођењем хрватске латинице у Вукову заоставштину бригом о латиничком буквару. Сматрамо да се тиме подупире неистина коју шире лингвисти да је Вук аутор и ове латинице, што одлучујуће утиче на народ да је сматра својом. Лингвисти су се веома трудили  у доказивању тог Вуковог ауторства, а последњи покушај је учинио својом књигом др Радоје Симић. Иако је закључио да нема доказа  о Вуковом приређивању ове латинице, него да само има доказа  о његовој таквој намери, није му сметало да закључи да ова латиница јесте српско писмо. Добро се сетио Драгољуб Збиљић да упита у једној од својих књига зашто би онда Вук имао потребу да реформише сам себе.

Познати су нам ставови неких делатника у Вуковој задужбини о српском богатству двоазбучја, па се зато она бави израдом и латиничког буквара, док ми то сматрамо генијалним комунистичким изумом смишљеним  још 1954.г., здушно подржаним од стране лингвиста и оствареним у организацији Матице српске, а све са намером да се увођењем ове хрватске латинице у српски језик слаби српски елемент у заједничкој држави.

Проучили смо документацију која се чува у Матици српској и уверили се да је декларисана равноправност латинице и ћирилице (тим редоследом) била лажна од самог почетка закључивања Новосадског књижевног договора, а да је прави циљ био постепена замена ћирилице латиницом у српском језику.

Један универзитетски професор (неспорно добронамеран) замерио је нама изван лингвистичке струке што се бавимо туђим пословима и што “вређамо људе“. Вероватно је мислио на лингвисте које ми јавно означавамо главним кривцима за слом ћирилице, а то су пре свих они на важним функцијама: проф. др Мато Пижурица и академик Иван Клајн.

Што се тиче струке полазимо од става правника акдемика Радомира Лукића да је избор писма политичко питање националне културе од прворазредног значаја, па се као такво није могло препустити на одлучивање само лингвистима, него се о њему изјашњавао народ на референдуму за Устав 2006.г. А када је народ одлучио на том референдуму да је његов језик поново српски, а писмо ћириличко, прави лингвисти у правој држави  требали би само следили ту народну вољу, иако је њоме, у суштини, претходно увођење хрватског писма у српски правопис народ својом изјашњавањем оценио квазиструком.  Тј.,  народ брани своје писмо од лингвиста и од државне власти која их је увек плаћала да раде управо оно што она хоће, а рад чланова нашег удружења само је део тог народног хтења.

Вређање ваљда постоји чим неко проговори о небризи лингвиста стасалих у време комунизма о српском националном интересу. Њима одговара мрак у коме се не види да су они први одузели значење националног симбола српском  миленијумском писму, без чега оно не може опстати, сакрили су од јавности да је латиница фаворизована неколико деценија уз истовремено спровођење насиља над ћирилицом, а нарочито су криви што су хрватску латиницу увели у српски правопис.

Ако је вређање изношење истине у јавност, онда ћемо се огрешити и о Вукову задужбину јер не можемо ћутати о њеној бризи за латинички буквар. И без њега српска деца расту у латиничком окружењу (играчке, сликовнице и сл.), па често касније коришћење ћирилице доживљавају као морање.

Приметили смо да готово сви лингвисти имају исти став по питању писма: ћирилица је прво писмо, али не смемо занемарити ни латиницу. Односно, треба бранити ћирилицу, али не на рачун латинице. Тако је говорио и Вељко Брборић у својству предесдника Друштва српскохрватског језика, који је ангажован у Вуковој задужбини, на једном скупу посвећеном ћирилици одржаном пре неколико година на Скадарлији у кући Ђуре Јакшића. По њему, и по другима, испада да је ћирилицу угрозило неко треће писмо. Ни он ни други не могу бити ауторитети нама који хоћемо да се ћирилица, подржана Уставом, врати у пуни јавни живот, јер су се они не тако давно поносили својим опредељењем за српскохрватско име језика, говорећи да им га нико није наметнуо него да је оно резултат њиховог научног уверења. То им је пало у воду па је Брборић сада председник Друштва српског језика, а то сведочи колико су научни и мудри њихови закључци.

Ако лингвисти не мисле као академик Лукић да избор писма није стручно питање, а јавно тврде да је ћирилица основно а латиница секундарно писмо, они су показали стручност и одговорност у оној мери у којој је данас заступљено то основно писмо.

Чим лингвисти кажу да треба чувати ћирилицу, али не на рачун латинице, већ и то сведочи о њиховој  стварној опредељености за једноазбучје у хрватској латиници, јер постоји законитост на нивоу готово целог света да у једном језику не могу опстати два писма на дужи рок. Да су српски лингвисти - Срби по делу, у Србији би било макар као у Македонији, ако не баш као у Бугарској. У Македонији не може бити јавног натписа без македноског језика и његове ћирилице на првом месту, док у Бугарској, чланици ЕУ, не може бити ништа латиничко, па ни на објекту  Мирослава Мишковића у Софији, док је у Србији одузео Србима ћирилицу 100%.

Служење лингвиста несрпским интересима видљиво је на сваком кораку по јавним латиничким натписима, а за такав резултат проф. др Мато Пижурица, главни човек за Матичине правописе, добио је признање војвођанске власти. Управо је његов правопис послужио као научна основа за неуставно увођење латинице у српски језик Статутом Војводине и Законом о службеној употреби језика и писма. Исти онај Чанак који се ових дана потрудио да одвуче пажњу од обелодањивања злочина Шиптара у „жутој кући“ изјавом да злочине ЈНА не могу опрати ни Дунав ни Сава, јавно је рекао да се не треба  држати Устава јер у њему питање писма није решено правописно.

Познато нам је да је у раду Вукове задужбине ангажован и академик Иван Клајн. Стигао је он да буде и више него рецензент Пижуричиног правописа (рекао сам Пижурица), а и председник је Одбора  за стандардизацију српског језика. Ако  његова брига за  ћирилицу потраје, неће је остати ни на гробљима. 

Чланови овог удружења руководе се истинском бригом за судбину ћирилице,  све раде „о свом руву и круву“, и стиде се овакве „бриге“ српских лингвиста за ћирилицу, ако су они који печате судбину ћирилице уопште Срби. Они ће о „бризи“ лингвиста за ћирилицу обештавати јавност колико то буде могуће у овом медијском мраку за све што је српско, а она ће ценити да ли се ми бавимо вређањем главних људи лингвистичког клана, или само указујемо да је њихово  деловање штетно по српски национални интерес.

У својој заслепљености србохрватством, уз које иде латиница, лингвисти су заборавили да у Републици Српској живи српски народ коме је Уставом одузето српско име језика, па се само каже да је у службеној употреби и  језик српског народа, а службена писма су ћирилица и латиница. Ваљда нису разумели да ћирилица сведочи о српском суверенитету и да је као национални симбол заштитница српског језика, српског народа и Републике Српске.  Али то добро разумеју странци који уверавају владику Јефрема да се Срби не требају плашити унитаризције јер имају свој кинески зид – ћирилицу. Наведеним уставним решењем српски народ се одвикава од  свог основног националног симбола и припрема да сутра лакше прими босанско име.

Пошто српским лингвистима смета када се ова латиница назива хрватском, и пошто би радо заборавили, или макар прећутали поменуто разграничење писама њиховог патријарха Александра Белића из 1940.г., и овом приликом им јављамо да је у суседној држави која се зове Хрватска у употреби  само иста та латиница. И тамо је уставом само једно (латиниско ) писмо именовано службеним, али не због тога што су хрватски лингвисти увели у хрватски правопис ћирилицу као конкуренцију латиници, него као средство јачања националног субјективитета хрватског народа и његове државе.

Обавештавамо Вукову задужбину да су чланови нашег удружења дуже од три деценије вршили истраживање о узроцима окупације Срба хрватском латиницом, и да су дошли до следећих закључака:

Прво, Срби су се плашили да користе ћирилицу у комунистичком режиму јер је она била синоним српског национализма, као што се ње плаше и данас на северу Србије и у Републици Српској.

Друго, одустајањем од српског имена језика и прихватањем српскохрватског, са латиницом и ћирилицом као равноправним писмима, ћирилици је одузето значење националног симбола.

Треће, српски народ је углавном већ заборавио да  је српска била увек само ћирилица, и да је против ње извршено насиље да би се нашло места и за латиницу, па нема разлога да не поверује у неистину коју преко ТВ шири академик Иван Клајн, а путем правописа проф. Мато Пижуруица други да је и она српско писмо.

Четврто, када народ поверује лингвистима да је његова и ова хрватска латиница, онда  не разуме потребу чувања ћирилице и њена пропаст је неминовна осим ако држава не спроведе њену уставну заштиту, што подразумева пре свега усклађивање правописа са Уставом, како би се престало са лажним учењем да Срби имају два писма.

Ми смо Вам укратко изнели наше гледање на проблем писма и можемо сарађивати  са онима који следе народну вољу записану у Уставу по којој је српско писмо само ћирилица.

Наравно,  ова наша запажања изнећемо пред јавно мнење, сматрајући да оно ипак постоји, и да до њега држи и Вукова задужбина. У условима постојања лингвистичког клана не може се у догледно време очекивати да неко из те струке ко је одавно плаћен за латиничење Срба почне јавно српски мислити и разбијати дебелу српскохрватску жабокречину у Србији. То је до сада чинио само слободни и честити Драгољуб Збиљић. Ипак се надамо да ће изношење у јавност проблематике писма помоћи да се застиде свог ћутања макар они лингвисти који ћирилицу разумеју као основни национални симбол и који нису пристали да своју ћириличку „веру продају за вечеру“.

       С поздравом,

           Председник:
         Немања Видић , дипл.инж.


Достављено:
Наслову,
Синоду СПЦ,
САНУ,
Матици српској,
Свим филозофским и филолошким факултетима
у Србији и Републици Српској,
Министарству просвете Републике Србије,
Министарству просвете Републике Српске,
Председнику Републике Српске.

Удружење ЋИРИЛИЦА
11000 Београд, Др Ивана Рибара 115/б
063 234 814
info@cirilica-beograd.org
Бр 004/11
04.02.2011.

ВУКОВА ЗАДУЖБИНА - Београд
председник господин Матицки

        Поштовани господине Матицки!  

Писали смо Вам 21.12.2010. г. под бројем 069/10, али до данас  није било одговора. Истина, нисмо га ни очекивали јер смо Вам ставили до знања да се наши ставови суштински разликују. Та установа се бави припремом латиничког буквара, што значи највећу до сада показану храброст у намери да хрватска абецеда замени азбуку код Срба.   Истовремено ми радимо нешто сасвим супротно: упознајемо народ са нашим открићем да је узрок страдања ћирилице  лажно учење лингвиста да је српска и ова латиница, којом је српски народ окупиран од 1954.г. до данас. У таквој ситуацији ћирилица губи карактеристику националног симбола, без кога она не може опстати чак и да се против ње не води  вишевековна кампања споља, и да против ње није спроведено насиље да би се отворио несметан пут хрватској абецеди. Сада тај прљави посао обављају  сами Срби.

Још једном Вас подсећамо да је делатност те установе у вези са писмом антиуставна, јер је чланом 10. Устава  за српски језик везано само једно писмо – ћиричличко, и то на следећи начин :

         „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, по Уставу.“  

Када смо Матици српској указали на штетност њеног деловања израдом правописа у коме хрватска абецеда фигурише као друго српско писмо, она нам је послала игнорантски одговор у две реченице. Ми разумемо да главни редактор правописа проф. др Мато Пижурица није могао истовремено задовољити власт која  плаћа Матицу за даље спровођење политике србохрватства, и удовољити народном опредељењу за једно писмо, исказано на референдуму за Устав 2006.г. Разумемо и Вас, јер је академик Иван Клајн истовремено и Ваш најугледнији сарадник, и главни рецензент неуставног правописа.

У датим околностима нама не преостаје друго него да о свему упознајемо јавност, како  лингвситички клан у Србији не би могао у мраку подвести народ под Ватикан планину.
Као прво, показаћемо народу шта смо ми то Вама писали.

         С поздравом ! 
           Председник:
         Немања Видић , дипл.инж.