Подаци:

  • Др. Ивана Рибара 115/б
  • 11070 Београд,Србија
  • 063/234-814 ; 063/384-020
  • info@cirilica-beograd.org
cirilica-logo/Ћирилица-заштитни знак

ne odrecimo se najsrpskijeg/не одрецимо се најсрпскијег

ЗАШТО СРБИ ПИШУ ХРВАТСКИМ ПИСМОМ?

 

ЗАШТО СРБИ ПИШУ ХРВАТСКИМ ПИСМОМ?

Постоји само један начин да се сачува српско писмо: државним декретом, односно доношењем закона да се српски језик има писати само српским писмом, као што је то случај и са дословце свим другим језицима на свету (један језик - једно писмо). Свако друго решење је манипулација


ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Први Србин који се потписао хрватским писмом био је Вук Стефановић Караџић. Било је то 16. марта 1850. године у Бечу, а догађај је остао познат у историји под именом "Бечки договор". Договор су постигли легитимни представници Хрвата из Илирског покрета Људевита Гаја и нелегитимни представници Срба, Вук Караџић и Ђуро Даничић (нелегитимни - јер су листом све српске установе биле противне "Вуковој работи").
Поред осталог, тога дана је утаначено да друго српско писмо буде хрватска латиница, а друго хрватско писмо српска ћирилица. Испод текста договора Хрвати су се потписали хрватским писмом, а Вук Караџић - такође хрватским писмом. И у сваком обраћању Хрватима Вук Караџић и Ђуро Даничић користили су хрватско писмо, док су у обраћању њима Хрвати користили - такође хрватско писмо. Тако је то почело...


МИЛОШ И ЊЕГОШ О ВУКУ

Међутим, кад кажемо "српско писмо", ми заправо мислимо на "Вукову ћирилицу", а у оно доба то су била два различита појма. Под "српским писмом" разумело се писмо кнеза Мирослава и Светог Саве, које је, реформисано више пута, до 1868. године било српско службено писмо. Користило се у свим државним и културним установама, у школи, цркви, грађанству... Укратко, њиме је писао свако ко је био писмен.
Под "Вуковом ћирилицом", или "Вуковим писмом", као што му име каже, подразумевало се писмо које је саставио Вук Караџић. То, дакле, није било српско писмо, а у ствари није било ни Вуково, јер он није пресудно утицао на његову израду. Писмо којим сада пишемо, наиме, направио је Јернеј Копитар, особа коју је бечки двор одредио за спровођење једног опсежног пројекта усмереног против Срба, који ће у историји остати познат под именом "Вукова реформа". О циљу прављења новог писма за Србе, Копитар је 12. фебруара 1822. године претпостављенима поднео следећи извештај:
""Рјечник" (мисли се на "Српски рјечник" из 1818. године, објављен под Вуковим именом, а уз одлучујући Копитарев рад) треба дефинитивно да утврди (српску) ортографију тако да може издржати испит пред критичарима и, истовремено, пред аустријским патриотом, који преко ње жели да олакша себи прелаз на латинични алфабет".
Дакле, "Вуково писмо" је представљало једну фазу у латиничењу Срба, јер наметање комплетног латиничног писма одједном није било могуће. И овако је српски отпор "Вуковој ћирилици" био снажан. Из правог малог рата вођеног тим поводом остала је у сећању борба око латинског слова "ј", мада је она чинила само врх леденог брега. "Вукова" слова су, наиме, подешена тако да у целини више личе на латиницу него на стару српску азбуку, а водило се рачуна и о томе да добар део "Вукове" азбуке граде латинска слова. Кнез Милош Обреновић је у вези с тим писао владици Петру Петровићу Његошу, 20. октобра 1836. године:
"Има једна рђава секта, вуковка названа, која дебело јер изоставља, и још гдекоја измењенија захтева, и све се бојим да не буде отров ученија ове секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту и невредиму пребившу, приспео, и ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало, јербо је доста верно познато да та секта изостављањем дебелог јер и увођењем некаквог "ј" одводи од православља и приводи к римокатоличанству. (Познат ће Вам бити кустос Ц. К. Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта вуче ни нашта. Но ово, мислим, сами за себе задржите, да не дође до нечастивих ушију.) Та је секта и овде била почела исто учење распрострањивати, но ја сам то у согласију с Митрополитом Карловачким Сратимировићем предупредио многе такове књиге у ватру бацивши а многије читавим сандуком побацавши". Његош се у одговору сложио да су Вукова "правила ортографическа сасвијем противна правилима ортографије књигопечатни црквено славенски књига нашег вјероисповеданија". Вука није обавестио о својој преписци са кнезом Милошем и до краја живота се држао старе српске азбуке, како у својим књигама, тако и приватно.
Док се под аустријским надзором српско писмо (Вуково) приближавало латинском, истовремено је први пут у историји прављено хрватско службено писмо. При томе су се Аустријанци руководили истим принципом, у обратном смеру: хрватско писмо морало је да личи на "Вукову ћирилицу". Зато није прихваћено писмо које је саставио Људевит Гај по чешком узору, па је тзв. гајевица модификована у правцу решења из "Вукове ћирилице".
Још док је питање хрватског писма било отворено, многи су сматрали, па и Вук Караџић, да ће "Вукова ћирилица" бити и једино српско и једино хрватско писмо, као компромисно решење између српских и латинских узора. Тако је Игњат Брлић из Славонског Брода писао:
"Шта нас уздржава да се не сагласимо један и исти језик и једном истом азбуком писати? Србо-Илири треба да попусте нешто од ћирилице, а илирски католици нешто од латинске азбуке, и да се обе партије братски сједине у од Вука истављеној средини". (Брлић се, иначе, сматрао Славонцем, а Вук га је називао Шокцем пошто је био католик. Он је говорио српски језик и заправо је био један од преко милион Срба католика, који ће у наредном периоду бити похрваћени пројектом "Вукова реформа".) На изради једног писма за све Јужне Словене радио је и Јернеј Копитар. Како је он био главни носилац пројекта, у име Беча, то су његовим писмом имале да буду решене све полемике и све дилеме; појавом тог писма нестало би и "Вукове ћирилице" и гајевице. Копитар, међутим, крајем тридесетих година 19. века напушта пројекат и ново писмо се није појавило. То је била срећна околност по Србе, јер је Копитарево писмо било латинично, а Вук Караџић је унапред показивао спремност да га прихвати, стално пожурујући Копитара у раду. Примера ради, он је 27. јануара 1838. године писао овом свом ментору:
"Вриједно је да се ви око тога потрудите, па бих ја мој Рјечник штампао и тим словима (а може бити и пјесме)". Да је идеја стварања једног писма за Србе и Хрвате имала велике шансе за успех, можемо видети и по томе што је успела идеја наметања једног језика, тзв. српскохрватског. Вуку Караџићу и његовим, тада малобројним, присталицама, деловала је прихватљиво јер су Хрвати практично без икаквих отпора узели српски језик. Зашто онда - сматрали су они - Срби не би узели латинско писмо, у интересу "народног јединства"?



ЗАШТО СУ ХРВАТИ УЗЕЛИ СРПСКИ ЈЕЗИК?

Наметање српског језика Хрватима изведено је ради ширења хрватског имена, и самим тим аустријског утицаја, на запад. У наредних сто година похрваћени су практично сви Срби католици у Славонији, Далмацији, Дубровнику, Босни и Херцеговини. Најпре је њихов језик проглашен хрватским, а онда су они преименовани у Хрвате. Пре овог доба, Хрвати нису имали свој службени језик. Код њих је била ситуација отприлике као сада у Индији: сви образовани Индијци говоре енглески језик, а ко не иде у школу говори само локалне индијске дијалекте. Тако су образовани Хрвати говорили латински, мађарски, италијански или немачки, зависно од историјског периода и територије на којој су живели. И некада, када су имали своју државу, од 900. до 1100. године, Хрвати нису имали сопствени књижевни језик, већ је то био латински. Латински је био службени језик у Хрватском сабору и у првој половини 19. века. Када је 1832. године један посланик затражио увођење хрватског службеног језика, свој предлог је морао да образложи на латинском, јер да је говорио на хрватском нико га не би разумео. Наиме, како нису постојале хрватске школе, књиге, новине, итд, образовани Хрвати су временом и приватно почели да користе стране језике, заборављајући свој матерњи језик. "Право рећи", писао је хрватски историчар Фердо Шишић, пре 1848. године хрватски језик није се користио "ни у кућама". А Антун Мажуранић је писао 1852. године:
"Ни најученији наши људи нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком". У Хрватском сабору неко је први пут проговорио на хрватском језику (а заправо на српском) тек 2. маја 1843. године. Био је то Иван Кукуљевић, који је тада дословце рекао: "Ми смо мало Латини, мало Нијемци, мало Мађари, мало Словени, а искрено говорећи нијесмо укупно ништа. Мртви језик римски, а живи језици: мађарски, њемачки и талијански - то су наши тутори".
Наравно, Кукуљевића нико није разумео.
Али, шта се подразумевало под појмом "хрватски језик"? По том питању европски лингвисти нису били сложни. Једни су давали предност чакавском говору, други кајкавском, а трећи су сматрали да оба ова дијалекта припадају Хрватима. Углавном, пре аустријског пројекта "Вукова реформа" ниједан лингвиста није сматрао штокавски говор хрватским - сви су га рачунали у српски језик. Онда је бечки двор одлучио да Хрватима наметне српски штокавски језик ијекавског (херцеговачког) наречја.
"То је испрвце било врло тешко многим хрватским писцима, јер су познавали само кајкавштину, у школи учили латински језик, а у обитељи говорили већином немачки. Многи Илирци почну марљиво учити штокавско наречје", писао је хрватски историчар Рудолф Хорват.
А хрватски историчар, теолог Шиме Љубић, средином 19. века писао је овако:
"Данашњи Хрвати, којих нема много, на Гајев позив одлучно одступише од свога (језика) помиешаног пориекла... те су озбиљно попримили такозване србске начине и облике језичне... до циела у учењу и у јавном животу". (За обиље сличних цитата читаоца упућујемо на књигу др Лазе Костића "Крађа српског језика".)
Илирски покрет је српски језик прогласио за службени језик Хрвата 1836, а Хрватски сабор 1861. године. Била су у оптицају три имена за назив новог језика: илирски, југословенски или хрватски. Сабор се определио за трећу опцију, па је српски језик преименован у хрватски језик. По природи ствари, остављање српског имена није долазило у обзир. Па ипак, током наредних деценија Хрвати нису скривали овај чин, просто зато што то није било могуће. Људевит Гај је, још док процес није био окончан, 1846. године, писао:
"Ну нама још из далека није на ум пало тврдити да то није српски већ (да је) илирски језик; паче се поносимо и хвалимо Богу великому што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо".
И Ватрослав Јагић је касније писао у истом духу:
"Само се по себи разуме да ми је било смешно када се са српске стране приговарало Хрватима (управо Илирцима међу г. 1834. до 1848) да су неоправдано себи присвојили српски језик као књижевни - место да се веселе тој концепцији". Срби се, наравно, нису веселили, сем можда загрижених Вуковаца, јер је било јасно да Хрвати крађом језика циљају на многе друге ствари. Тако је француски слависта и филолог Селест Куријер писао 1875. године:
"Срби се револтираше... видећи да Илирци прихватају њихов језик, њихову историју и традиције, и заденуше полемику која и дан-данас траје".
Наиме, Хрвати нису српски језик прогласили хрватским само у том тренутку, већ, на појединим територијама, и уназад кроз векове. Српске народне песме из Босне и Херцеговине почеле су се штампати у Загребу као "Хрватске народне песме", а Иван Гундулић и други дубровачки писци средњег века, који су као Срби писали на српском језику, проглашени су Хрватима. Дубровачка књижевност данас се и на београдском Филолошком факултету проучава као - хрватска. У почетку, међутим, тај процес није текао глатко, јер су европски ауторитети, попут цитираног Куријера, писали у корист Срба. "И Хрвати су, отприлике пре 35 година, место њиховог народног дијалекта, подигли српски језик на свој писани језик", писао је Феликс Филип Каниц 1868. године. Тако исто био је прецизан и бечки етнограф Фридрих Самуел Краус почетком 20. века:
"Кад се данас говори о српско-хрватском или хрватско-српском језику одн. литератури, под тим треба разумети словенски дијалект српског племена и књижевност састављену на том дијалекту.



СЛОВЕНИЈА - ДО ЗЕМУНА!

У свему овоме лежали су разлози Копитаревог одустајања од пројекта "Вукова реформа". Као Словенац, Јернеј Копитар је кајкавски говор сматрао делом словеначког језика. Тражио је подршку Беча да се Кајкавци прогласе Словенцима и да се на тај начин Словенија територијално прошири на исток. Наравно, он је знао да бечки двор занима много даљи продор на исток, па је имао план за ширење Словеније све до Земуна. Реч је о једној од класичних манипулација историјском науком - као што данас на пример слушамо да су Грачаницу саградили Албанци а не Срби, или да су "Бошњаци" некада били богумили - а не Срби. Копитарева теорија састојала се у следећем. Када су Ћирило и Методије крајем 9. века кренули пут Моравије, нису створили глагољицу у Солуну, нити су тамо превели прве књиге на неки словенски језик, него су то учинили тек негде у Срему или Славонији. А тада су на овим подручјима, до ушћа Саве у Дунав, живели Словенци, па је тако први словенски књижевни језик био - словеначки. Зато сада, сматрао је Копитар, католичке Србе који живе низ Саву не треба похрватити, већ пословенчити и направити "Велику Словенију"...
Међутим, у том супарништву Љубљане и Загреба, Беч се определио за Хрвате, на што је Копитар одговорио бојкотом пројекта "Вукова реформа". Сматрао је да ће Хрватска, ако се прошири на исток, једнога дана имати апетита и према словеначким територијама. А у изгледу је стајало не мало проширење. Почетком 19. века, према аустријским изворима, било је по око 750.000 Хрвата и Словенаца, који су живели на територијама приближно исте величине, насупрот бројци од пет милиона Срба.
(Иначе, до пројекта "Вукова реформа" европски лингвисти сматрали су да је први словенски књижевни језик био српски, јер су једина словенска племена у околини Солуна, од којих су Ћирило и Методије научили језик, била српска. Данас се у Македонији тај језик сматра македонским, у Бугарској бугарским, а у Србији - старословенским.)



ХРВАТСКО ПИСМО ПРВИ ПУТ У СРБИЈИ

Елем, када је 1868. године кнез Михаило Обреновић усвојио "Вукову реформу", "Вукова ћирилица" је лагано почела да мења српску ћирилицу у државним и научним установама, школама, итд. Хрватска латиница је још била далеко од Србије, али је пропаганда о једном народу и једном језику са два имена лагано чинила своје. Она ће довести до једног од најтрагичнијих догађаја у читавој српској историји - до проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године.
Па ипак, хрватска латиница није дошла у Србију тог 1. децембра, већ три године раније, иза аустроугарских топова. Наиме, када су крајем 1915. године окупирали Краљевину Србију, Аустроугари су за службено писмо у нашој земљи прогласили - хрватску латиницу. По ослобођењу и уједињењу са "браћом" ступио је на снагу "Бечки договор" из 1850. године. У службену употребу уведена су два писма. "Вукова ћирилица", која је сада сматрана српским писмом, а не полулатиницом, била је прво српско а друго хрватско писмо, док је хрватска латиница важила као прво хрватско и друго српско писмо. На српској страни, и у најзабаченијим местима натписи на железничким станицама исписани су на оба писма. Следећи Вука Караџића и његове прве присталице, Срби су у односима са Хрватима користили хрватско писмо, док су Хрвати и даље користили само своје писмо. У Београду се по први пут појављују књиге на хрватском писму. :ак је и књига Драгише Васића "Деветсто трећа" објављена - на хрватском.
Неприметно, ђаво је долазио по своје.



КОМУНИСТИ И ЋИРИЛИЦА

Као и у свим другим областима, после Другог светског рата ситуација се драстично погоршала и по питању српског писма. Сплетом историјских околности, стаљинистичка идеологија дошла је у Србију преко Словеније и Хрватске. Мада су више говорили о класној борби, комунисти су пре свега изазивали националне сукобе. Према њиховој теорији, у једној вишенационалној земљи већински народ по правилу угњетава мањинске народе и зато њих свим средствима треба нахушкати против тог већинског народа. Наиме, комунисти су планирали да се докопају власти на таласу незадовољства мање бројних народа. Зато је уочи Другог светског рата Стаљин ликвидирао све истакнуте српске комунисте, да би на њихово место поставио Хрвате и Словенце. Током рата, мада су Срби једно време чинили већину у комунистичким паравојним јединицама, они су у ствари били под командом хрватских "кадрова". Тако је комунистичким покретом завладао један прохрватски и истовремено антисрпски дух, због кога је, поред осталог, као службено писмо у комунистичком делокругу важила - хрватска латиница. (Службено писмо код четника била је српска ћирилица; комунисти су користили израз "ужа Србија", а четници "ужа Хрватска", итд.) Када су комунисти преузели власт 1945. године, ипак се нису усудили да, као Аустроугари 1915, или Анте Павелић 1941, прогласе хрватско писмо за једино службено писмо. Формално, оставили су у употреби и српско и хрватско писмо. У стварности, међутим, осујећивали су употребу српског писма, намећући хрватско писмо и у централној Србији. Кроз неколико деценија у српским продавницама етикете на готово свим производима биле су исписане на хрватском писму. Широм Србије, на хрватском писму осванули су називи градова, саобраћајни знаци, путокази... Хрватско писмо је уведено и на Телевизију Београд, на њему се држава обраћала грађанима (личне карте, формулари), на њему су штампани сви универзитетски уџбеници... У време непосредно пре компјутеризације, у читавој земљи производиле су се писаће машине искључиво са хрватском тастатуром.



РАЗДВАЈАЊЕ ЈЕЗИКА И ПИСАМА 1992. ГОДИНЕ

Одмах по отцепљењу 1992. године Хрвати су и формално укинули термин "српскохрватски језик" и употребу два писма. У одговарајућим међународним установама, под ознаком ИСО\\ФДИС 12190, хрватски и српски језик заведени су као посебни језици. Истовремено, уз хрватски језик регистровано је једно писмо (хрватска латиница), а исто тако и уз српски језик (српска ћирилица, тј. "Вукова ћирилица"). О регистровању хрватског језика под именом "српски језик", наравно, није ни било речи, јер читав тај процес иде у супротном правцу - према истоку. Тако је по први пут у свету језик једног народа (српског) регистрован под именом другог народа (хрватског). :ест је случај да један народ користи језик другог народа, као што Мексиканци користе шпански језик, Бразилци португалски, Индијци енглески, итд, али у у сваком од тих случајева језици су задржали своја имена, тј. нико није преузетом језику дао име према имену свога народа.
Међутим, у Србији се десило нешто чудно. Деоби писама није дат никакав значај, толико да ни јавност о томе није обавештена. Уместо да хрватска латиница у Србији потпуно нестане, као што је у Хрватској нестала српска ћирилица - она се још више употребљавала.



ПОКУШАЈ ПАВЛА ИВИЋА

Где су и шта раде српски лингвисти у целој овој причи? Као што се види, питање писма је сложено и повезано са многим стратешким питањима - због којих је, уосталом, и отворено. А пред озбиљним решењем тог питања сада је, чврсто као гранит, стајао и култ Вука Караџића. Гордијев чвор могао је да пресече само неко са великим ауторитетом, а то је био водећи српски лингвиста академик Павле Ивић, који је на жалост рано преминуо. Осећајући да наступа један од оних историјских тренутака када се преко питања језика ломи судбина читавог народа, Павле Ивић је 11. априла 1994. године у "Вечерњим новостима" објавио чланак "Вук је направио грешку". Поред осталог, он је тада писао: "Нови заједнички књижевни језик (ијекавски) успешно је ујединио католике у хрватску нацију и, баш зато што је био на вуковским основама и као такав ближи просечном српском народном говору него хрватском, побољшао је политичке шансе Хрвата у пределима где су се њихови интереси укрштали са српским, поред осталог у Босни и у Дубровнику. Уз то је усвајање књижевног језика блиског Србима у Хрватској отклонило опасност да они на подлози језичке посебности изграде своју културну аутономију. Тако је створена чудна асиметрија, на штету Срба: ијекавски књижевни језик код Хрвата, муслимана, и у западној грани српског народа, и екавица код осталих Срба. То је дало повода да хрватски националисти, међу њима и неки од најистакнутијих хрватских лингвиста, почну говорити како је ијекавица хрватска, а екавица српска, својатајући тиме све оне који се служе ијекавским књижевним изговором...
Ако би уопште било изгледа да Хрвати одмаме на своју страну западне Србе, они би то лакше могли остварити ако ове од других Срба и даље буде одвајао ијекавски стандардни језик".



ОДЛУКА ДР РАДОВАНА КАРАЏИЋА

Било је то време полемика поводом одлуке Републике Српске да уместо ијекавског у службену употребу уведе екавски дијалекат и уместо хрватске латинице српску ћирилицу. Наиме, као и остали језици, и српски језик има више дијалеката. Међутим, док су сви европски народи у 19. веку у службеном књижевном језику оставили само по један дијалект, код Срба то није био случај. Италијани су се, на пример, између 15 својих дијалеката определили за тоскански, јер се простирао на највећој територији и њиме је говорило највише грађана. "Где два језика господаре, ту не може бити једнодушја. Ово двојство показује два различита народа која су страна један другом", писао је Италијан Николо Томазео 1842. године. Другим речима, остављањем више дијалеката ствара се могућност цепања нације, а данас то видимо на још једном примеру - црногорском. И Вук Караџић се у почетку определио за већински екавски дијалект. Међутим, баш оне 1836. године, када Илирски покрет узима српски језик за књижевни језик Хрвата, Вук Караџић под притиском Аустрије мења екавицу и прелази на ијекавицу. Како она није могла бити наметнута огромној екавској већини, задржавају се оба дијалекта, с тим што се даје предност ијекавици.
Зашто је Аустрија то учинила?
Зато што је и Хрватима наметнут ијекавски дијалект српског језика - а тај дијалекат им је наметнут јер је превладавао код католичких и других "западних Србих", како их назива Павле Ивић. Када су Хрвати почели да говоре српском ијекавицом, онда се они по језику више нису разликовали од Срба ијекаваца и процеси асимилације су драстично убрзани. Језичка брана, по теорији језичког концепта нације, која разликује народе према језику који говоре, више није постојала. Остала је само православна брана, према другом - верском концепту нације. Међутим, у наредном периоду и ова брана је попустила: за време Аустроугарске православље је спутавано, током Другог светског рата у западним крајевима уништени су скоро сви православни храмови и ликвидиран је огроман број православних свештеника, монаха и других црквених лица (180 од стране хрватских и муслиманских усташа и чак 480 од стране комуниста; комунисти су убијали широм земље, јер су освојили целу земљу), после Другог светског рата комунисти су забранили обнову православних храмова, али и православне верске обреде, часове веронауке итд, а у ратовима од 1991. долази до новог страдања Српске православне цркве. Због свега тога, атеизам узима више маха него што су то диктирали светски трендови, тако да у нашем времену долази до новог таласа превођења Срба у Хрвате. Истовремено, са међународном окупацијом Босне и Херцеговине 1995. године, појављују се притисци да се тамошњи Срби преведу у новостворену нацију - Бошњаке, у коју су већ били преименовани сви босански муслимани. Српски језик којим муслимани говоре назван је "бошњачким језиком", са намером да се тај назив наметне и Србима. Дакле, реч је о истим методама као пре 150 година.
Разумевајући све ове трендове, руководство Републике Српске, на челу са председником др Радованом Караџићем, доноси одлуку о брисању језичке разлике између Срба са ове и оне стране Дрине.
"Намјерни смо да престанемо бити босански Срби и да постанемо само Срби", рекао је др Караџић у листу "Јавност", гласилу Републике Српске, од 25. децембра 1993. године. Прелазак на екавицу образложио је потребом да и Срби, као и други европски народи, добију један књижевнојезички стандард. Подсећајући да је и нобеловац Иво Андрић (иначе један од последњих Срба католика) прешао на екавицу, Караџић је говорио о потреби "интеграције српског народа и стварања нације". Дотакао се и забране екавице у време комунизма:
"Властодршцима је однекуд било веома важно да се екавица не прелива у Босну преко Дрине. Да им је било стало да се демаркирају према Србима, они би босанске Србе охрабривали на екавицу, а не би ауторске текстове Новице Петковића и других ијекавизирали. Силина којом су се супротстављали екавици сама по себи говори да је она за њих била опасна. Од раних 60-тих година готово сви српски песници у БиХ писали су, готово све, пјесме екавицом, а властодршци су тада и забрањивали и обесхрабривали екавицу у Босни".



СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ПРОТИВ СРБА

Међутим, уследио је још један парадокс. Уместо да поздраве опредељење Републике Српске за екавицу и ћирилицу, београдски лингвисти, изузев Павла Ивића, листом су устали против. Ево њихових реакција, према "Књижевној речи" од 25. октобра 1993: "Политичко нормирање језика" (др Иван Клајн); "Још једна заблуда у низу" (мр Васа Павковић); "Опасне игре" (Мирјана Радојичић); "Етничко чишћење језика" (Ранко Бугарски); "Да ли се језик може прописати декретом?" (др Егон Фекете)... Професор Филолошког факултета у Београду, др Милорад Дешић, дао је следећу невероватну изјаву: "Српском језику су потребна оба изговора, као човеку обе руке: ако остане без једне, он је инвалид, тако је и језик осиромашен и обогаљен без једног изговора"! Шта би Дешић рекао за Италијане, који су остали без 14 руку? Некада се ратовало ради наметања већинског дијалекта, а овај, јединствен случај у историји, да се део народа који говори мањинским дијалектом сам одриче тог дијалекта у корист већинског - наилази на осуду, не политичара, него лингвиста! С друге стране, део лингвиста је наступио са тезом да се ијекавице не треба одрећи јер би се тако Хрватима и муслиманима поклонио део српског језика. Али, та прича је давно завршена; остало је само питање да ли ћемо се одрећи још једног дела српског народа. После смрти академика Павла Ивића и повлачења др Радована Караџића у слободне српске планине, ток догађаја враћен је у стари колосек. У Републици Српској поново је озваничена ијекавица, а хрватска латиница постаје све присутнија. Почетком ове године представници Новог поретка прелазе на нову етапу старог плана. Према "Православљу" од 1. фебруара 2003, Високи представник међународне заједнице за Босну и Херцеговину са великим овлашћењима, Енглез Педи Ешдаун, преименовао је српски језик у "босанско-српски". Учинио је то у налогу радио-станицама Републике Српске за емитовање спотова у кампањи "Сви за школе, школе за све". У налогу-наређењу писало је да спотове треба емитовати на "босанско-српском и хрватском језику". Тим поводом, академик Дејан Медаковић подсетио је на неуспеле покушаје Бењамина Калаја, аустроугарског управника Босне и Херцеговине 100 година раније, да створи босански језик и босанску нацију. Говорећи о снази страних настојања у овом правцу, Медаковић је навео следећи пример: Калај је забранио сопствену књигу "Историја Срба", у којој је, пре него што је добио овај политички задатак, као научник порицао постојање и босанског језика и босанске нације!
Данас, на почетку трећег миленијума, у току је битка за проглашење хрватског писма за службено писмо у Србији и Републици Српској. У тој бици српски лингвисти држе супротну страну, покушавајући да наметну тезу о постојању "два српска писма" - тезу која још није стављена ни на један службени папир, али је, по свој прилици, то наредни корак.
Према "Гласу јавности" од 16. фебруара 2003, др Ранко Бугарски и др Зоран Пауновић "кажу да је за наш језик богатство имати два писма, као и да би била штета укинути једно, поготову ако се зна да га највише користи наша дијаспора у свету, као и Срби у Хрватској и БиХ".
У исто време, др Иван Клајн изјављује за Радио "Слободна Европа":
"Наш језик једини у свету има два писма и треба очувати то богатство".



СТРАНЦИ "РАЗУМЕЈУ" ХРВАТСКИ!

Лингвисти још нису саопштили истину о питању писма (и дијалеката), а народу чак није речено ни да је латиница, о којој говоре уопштено, као да свака латиница нема своје име - у међународним установама регистрована као хрватско писмо, што она, као што смо видели, и јесте. Притом, и лингвисти и представници власти намерно или случајно мешају енглеску и хрватску латиницу. Тако, чиновник Владе Србије изјављује да се компјутерски програм "виндоус" преводи на српски најпре на латиници, "јер је латиница писмо компјутера и интернета". Овај чиновник је говорио о енглеској латиници, која, са енглеским језиком, заиста доминира светом, а мислио је на хрватску латиницу, на којој је "виндоус" управо спреман за српско тржиште. Истина је да свако ко жели да пише на компјутеру, а има застареле програме (нови програми подржавају сва писма, латинична и ћирилична), мора да инсталира слова свог језика, а у неким случајевима ни то не помаже. Ни на француском језику, на пример, није могуће написати интернет адресу, ако се у адреси налазе слова француске латинице којих нема у енглеској латиници. И у Француској, па чак и у француским државним установама, користе се тастатуре са енглеском латиницом; своја специфична слова Француз може укуцати тек уз помоћ посебних команди (Есц, Ф1 до Ф12, и слично), које, разуме се, успоравају куцање. Да би у старим интернет програмима куцао брзо, и Француз, као и Србин, или било ко трећи, може да користи само енглеску латиницу. За особе које немају компјутер, ево једног примера. Ово је једна српска реченица куцана на енглеској латиници, иначе из преписке са једним пријатељем из Париза на ову тему: "U Francuskoj nije moguce napisati internet adresu na francuskom jeziku, ako se u adresi nalaze specificna francuska slova, kojih nema u engleskoj abecedi."
Заблуде око латинског писма отишле су тако далеко да често срећемо трагикомичне примере. Већ постоји немали број људи који сматрају да странци разумеју српски језик ако се речи испишу хрватском латиницом! Наравно, те особе не знају за разлику између латинице уопште и хрватске латинице. Ево на пример шта је, према "Гласу јавности" од 4. јануара 2003. године, изјавио председник Комисије за споменике и називе тргова и улица у Београду, поводом идеје да се поставе табле на кућама у којима су живели истакнути уметници:
"Било би лепо и да на тим таблама поред ћириличних постоје и латинични натписи, како би странац могао да се снађе"! А уистину, било би најлепше за овакве особе направити једну малу демонстрацију. На пример, реченица "У овој кући живео је Милош Црњански", написана хрватским писмом, могла би се показивати страним туристима: Енглезима, Немцима, Французима, Италијанима... Тек тада они би видели колико странци разумеју хрватски језик...
Онда би се могао направити још један експеримент, са показивањем исте реченице, али написане српским писмом, другој групи страних туриста: Русима, Украјинцима, Белорусима, Бугарима... Ови несрећници можда би се тада сетили како нама сродни народи итекако "могу да се снађу" на српском...
Али, ко још није чуо образложење да се етикете на скоро свим српским производима пишу на латиници - а заправо хрватској латиници - "због странаца"! Произвођачи и трговци желе да зараде новац, а купци са највише новца су "страни купци", и то западни, са латиничног подручја. И тако би ови несрећници да им се приближе, а не знају да заправо губе. Можемо замислити "странце" у нашим продавницама како беспомоћно гледају етикете исписане хрватским писмом (и језиком)... Можда би то и купили, када би знали шта је унутра... Има ли ко да каже произвођачима и трговцима: етикете најпре треба исписати на свом језику и писму, а онда, негде испод, и на језицима народа из којих се очекују купци (немачки, мађарски, енглески, румунски, руски, бугарски...).
И готово сви натписи на српским друмовима исписани су хрватском латиницом - "како би странац могао да се снађе". Тај очекивани странац, међутим, неће знати шта је то "Beograd"; он зна за "Belgrade". И свакако неће знати шта је то "Karađorđev grad", на великој табли у сред Тополе, у сред Шумадије - на невиђену бруку Карађорђевих потомака...



ОДРИЦАЊЕ ОД СРБИЈЕ ЗА 5%

У нашој малој анкети, неки трговци су одговарали како употребом латинице (хрватске; наравно за овај детаљ нико није знао) желе да им се роба продаје и на муслиманским и хрватским територијама. Они кажу да највећи део робе у сваком случају продају Србима, али њима је свеједно за писмо, док претпостављају да муслиманима и Хрватима није, односно да би они бојкотовали робу на ћирилици. По правилу, реч је о одрицању од српског писма за највише пет посто очекиваног раста продаје на муслиманским и хрватским тржиштима...
Међутим, за овај аргумент нико нема правих доказа. Заправо, може се доказивати супротно. Најпре старом истином да нас нико неће поштовати ако претходно ми сами себе не поштујемо. А имамо и један посебан доказ да би муслимани и Хрвати ипак куповали производе за које су заинтересовани, без обзира на писмо. Доказ је наш сајт www.pogledi.co.yu, који је на српској ћирилици (разуме се, енглески, француски и руски делови сајта су на енглеском, француском и руском писму). За годину дана, колико сајт постоји, забележене су 4.062 посете муслимана из Босне и Херцеговине (гости из Републике Српске евидентирају се посредно) и 2.438 посете Хрвата из Хрватске. Свеукупно, муслимани и Хрвати чине четири посто посетиоца нашег сајта, што се уклапа у малочас споменуту трговачку процену од пет посто. Дакле, када их нешто занима, они то читају, без обзира што се са садржајем сајта не слажу (са изузетком једне муслиманке емигранткиње, која се јавила из Канаде једним потресним писмом). Наравно, сви интернет сајтови и све новине покренуте у Србији новцем страних фондова, користе искључиво хрватско писмо. На водећем међу тим сајтова, www.b92.net, ни посетиоцима није дата могућност да пишу српском ћирилицом. Али, на водећем хрватском сајту, www.monitor.net - посетиоци могу писати српском ћирилицом!
Код издавачких предузећа која финансирају инострани фондови хрватска латиница доминира, али има и српске ћирилице. У једном од тих издавачких предузећа потписник ових редова водио је следећи дијалог:
- Зашто штампате књиге на хрватској латиници?
- Зато што сарађујемо са хрватским издавачима. Мењамо књиге са њима.
- Да ли књиге које добијате у тој размени они штампају и на српској ћирилици?
- Их!
Најзад, аргумент Срба у корист латинице (хрватске) је да она "изгледа светски" и да је "лепша". Несумњив генерални закључак могао би бити да је свакоме најлепше сопствено писмо. Али рекло би се да је код оних Срба, који дају предност туђем писму из естетских разлога, самосугестија учинила своје. Наиме, када је под аустријским притисцима првобитна "гајевица" модификована, у први план дошло је њено приближавање "Вуковој ћирилици", док је естетика гурнута на страну. Тако је направљено једно заморно и не баш лепо писмо, састављено од исувише усправних црта: i, j, l, lj, nj, dj, f, t... То писмо нема она слова која на пример енглеском писму дају посебну драж: Q, W, Y... Наравно, нема ни слова којима добри дизајнери могу учинити пуно тога: ђ, ћ, ф, ш, ж, љ, њ...



ЈЕДАН ЈЕЗИК - ЈЕДНО ПИСМО

Као што смо видели, Срби који пишу латиницом нису ни свесни да пишу - хрватским писмом. Објективно, нема сумње да је реч о хрватској латиници. Направили су је Хрвати тридесетих година 19. века, од тада је непрекидно користе као своје службено писмо, да би је, најзад, 1992. године заштитили под својим именом. Од времена Људевита Гаја хрватска латиница променила се само утолико што је сем назива "гајевица" добила још један -
"усташица".
У свету нема народа који користи два писма. Историја бележи само два таква случаја. Средином 19. века Румуни су напоредо користили српску ћирилицу и своју, управо створену, латиницу, а исто тако су и Турци почетком 20. века истовремено користили арапско писмо и своје, тек створено, латинско. У оба случаја, коришћење два писма било је привремено, до потпуног преласка на ново. Зато је јасно да је и данашње стање у Србији и Републици Српској само привремено: у догледној будућности једно од два писма у Србији и Републици Српској престаће да се користи - или српска ћирилица, или хрватска латиница.
Како сада ствари стоје, сви су изгледи да ће у Србији и Републици Српској бити избачена из употребе српска ћирилица. То нам казује статистички тренд: од када је Вук Караџић 1850. године увео хрватско писмо међу Србе, Срби њиме пишу све више, док својим писмом, истовремено, пишу све мање. Постоји само један начин да се сачува српско писмо: државним декретом, односно доношењем закона да се српски језик има писати само српским писмом, као што је то случај и са дословце свим другим језицима на свету (један језик - једно писмо; такође: један језик - један дијалект). Управо прошле године такав закон је изгласала руска Дума, поводом учестале појаве да националне мањине руски језик пишу латиницом. Разуме се, националне мањине у својим језицима треба да користе своја писма.



(ЈУН 2003)

Објављено уз дозволу аутора чланка.
Први пут бјављено јуна 2003 на интернет страницама часописа "ПОГЛЕДИ"

 

 
  

"Ћирилица" разно



 


Српски лингвисти

Српски лингвисти својим ћутањем су допринели да се нестајање ћирилице из јавног живота погрешно тумачи као слободна воља грађана.

Члан 10 Устава Србије

У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.

Један језик -
једно писмо

Суноврат ћирилице почиње двоазбучјем, а одговор:

Правило које влада у целој Европи: Један језик - једно писмо

Контакт

За све акције, идеје и предлоге које имате
у циљу да се прошири фронт одбране Ћирилице,
контактирајте нас кликом на КОНТАКТ
xml_get_current_column_number() = 10
xml_get_current_byte_index() = 1176